Bodež snova

„Ni izbliza tako dobro kao vi. Pošto su sve ostale skičale kao prasići kad se zaglave u plotu zato što nas je bilo dve, bojala šam se da ćemo uplašiti koga god da smo pokušavale da uhvatimo. Ali dobro je što smo tamo i bile nas dve voljne da razgovaramo jedna s drugom. I ovako smo uhvatile samo jednu divljakušu, i to ne pre nego što je pola lučkog lanca pretvorila u kuendilar. Na kraju smo skoro ubile zapregu terajući je galopom nazad, kao da smo – pa, kao da smo ulovile vaš plen. Zanika je to uporno zahtevala. Čak je kočijaša zamenila svojim Zaštitnikom.“

„Divljakuša“, prezrivo reče Katerina.

„Samo pola?“ U Barasininom glasu jasno se čulo olakšanje. „Onda Južna luka nije zaprečena.“

Melarine obrve opet se izviše kada shvati šta to znači. „Ujutro ćemo videti kako stvari tačno stoje“, lagano kaza, „kada spuste polovinu lanca koja je i dalje od gvožđa. Ostatak je ukočen kao, pa – kao poluga kuendilara. Što se mene tiče, čisto sumnjam da će bilo šta sem najmanjih plovila moći da se provuče.“ Zbunjeno odmahnu glavom. „Ali bilo je tu nečeg čudnog. I to više nego čudnog. Isprva nismo mogli da nađemo divljakušu. Nismo mogle da je osetimo kako usmerava. Nije blistala i nismo mogle da vidimo njeno tkanje. Lanac je samo počeo da beli. Da Arebisin Zaštitnik nije spazio čamac, možda bi završila i utekla.“

„Pametna Leana“, promrmlja Egvena i na tren čvrsto zatvori oči. Leana je sve pripremila pre nego što se približila luci, sve je izokrenula i prikrila svoju sposobnost. Da je i ona bila toliko pametna, verovatno bi utekla. Ali lako je biti vojskovođa posle bitke.

„Rekla je da se tako zove“, namršti se Melara. Ženine obrve, nalik na tamne gusenice, behu veoma izražajne. „Leana Šarif. Iz Zelenog ađaha. Dve veoma glupe laži. Desala je tamo dole šiba od glave do pete, ali ona ni da mrdne. Morala sam da izađem kako bih udahnula malo vazduha. Nikada nisam volela bičevanje, čak ni neke takve. Dete, znaš li kako joj je to pošlo za rukom? Umeš li da sakriješ svoje tkanje?“

O, Svetlosti! Misle da je Leana divljakuša koja se pretvara da je Aes Sedai. „Govori istinu. Umirivanje ju je koštalo bezvremenog izgleda, tako da sada deluje mlađe. Izlečila ju je Ninaeva al’Mera i pošto više nije pripadala Plavom, izabrala je novi ađah. Postavite joj pitanja na koja samo Leana Šarif zna odgovore...“ Kada joj se kugla od Vazduha pojavi u ustima, razjapivši ih toliko da joj vilica zaškripa, ona umuknu.

„Ne moramo da slušamo ove gluposti“, procedi Katerina.

Ali Melara pogleda Egvenu u oči. „To svakako zvuči besmisleno“, kaza trenutak kasnije, „ali valjda ne bi škodilo da se postavi nekoliko pitanja sem: ’Kako se zoveš?’“ U najgorem slučaju, razbiće dosadu ženinih odgovora. Katerina, da je odvedemo u ćelije? Ne usuđujem se da predugo ostavim Desalu samu sa onom drugom. Prezire divljakuše, a svim srcem mrzi žene koje tvrde da su Aes Sedai.“

„Ova neće još u ćelije“, odgovori Katerina. „Elaida hoće da je najpre odvedemo do Silvijane.“

„Pa, sve dok naučim tu caku od ovog deteta ili one druge.“ Prebacivši šal preko ramena, Melara duboko udahnu i pođe niz stepenište kao žena koju čeka mrzak posao. Ali pružila je Egveni malo nade za Leanu. Leana je sada „ona druga“, a ne više „divljakuša“.

Katerina žustrim korakom i u potpunoj tišini pođe niz hodnik, ali Barasina gurnu Egvenu ispred sebe i za drugom Crvenom, mrmljajući sebi u bradu kako je smešno pomisliti da jedna sestra bilo šta može naučiti od jedne divljakuše, ili od pokondirene Prihvaćene koja laže i izmišlja. Teško je biti dostojanstven kada te niz hodnik gura dugonoga žena, a usta su ti razjapljena do krajnih granica i bale ti cure niz bradu, ali trudila se koliko je god mogla. Zapravo, o tome skoro da i nije razmišljala. Melara joj je dala poprilično povoda za razmišljanje. Ono što je Melara rekla samo je dopunilo ono što je shvatila iz ponašanja sestara u kočiji. Nemoguće je da sve to znači ono što izgleda da znači, ali ako je ipak tako...

Plavo-bele podne pločice ubrzo behu zamenjene crveno-zelenim i njih tri se približiše neobeleženim drvenim vratima između dve tapiserije na kojima je bilo prikazano drveće u cvetu i neke kljunate ptice, tako šarene da je vrlo malo verovatno da zaista postoje. Vrata jesu bila neobeležena, ali behu blistava od glačanja i dobro poznata svakoj posvećenici Kule. Katerina pokuca na vrata skoro sa ustručavanjem i kada se iza njih začu glasno: „Napped“, ona duboko udahnu pre nego što ih otvori. Da li ona to ima loše uspomene na vreme kada je tu ulazila kao polaznica ili Prihvaćena, ili je kolebljiva zbog žene koja ih unutra čeka?