Bodež snova

„Egvena al’Ver je zakonita Amirlin Tron“, naposletku reče Lelejna. „Dok ne umre – ili dok ne bude umirena. Ako se bilo jedno bilo drugo dogodi, vratićemo se na to da će Romanda pokušavati da se dokopa štapa i ešarpe, a da ću je ja u tome ometati.“ Frknu. „Ta žena bi dovela do veće propasti nego Elaida. Nažalost, ima dovoljno podrške da i ona omete mene. Vratićemo se na to, samo što ćete ti i tvoje prijateljice biti verne meni ako Egvena umre ili ako bude umirena. I pomoći ćete meni da uprkos Romandi postanem Amirlin Tron.“

Sijuan se zaledi. Nijedna Plava ne bi bila iza one prve izdaje, ali sada bar jedna Plava ima razloga da izda Egvenu.

2 Dodir Mračnoga

Beonin se po navici probudila u praskozorje, mada joj se kroz zatvoreni ulaz tek malo svetlosti zore probilo u šator. Navike su dobra stvar kada je reč o dobrim navikama. Tokom godina naučila je sebe čitavom jednom nizu dobrih navika. Napolju je i dalje bilo pomalo sveže, ali ipak nije zapalila gorionik. Nije nameravala da se dugo zadržava. Usmeravajući na tren, upalila je mesinganu svetiljku, pa zagrejala vodu u belom ibriku i umila se za klimavim umivaonikom sa ogledalom stakla punog mehurova. U tom okruglom šatorčiću skoro sve je bilo klimavo, počevši od maleckog stola pa sve do uzanog ležaja – a jedini izdržljivi komad namešaja, stolica niskog naslona, bio je toliko grub kao da je došao iz najsiromašnije seljačke kuhinje. Ali navikla se da se snalazi. Nisu sve presude koje je donosila bile u dvorovima. I najbedniji zaselak zaslužuje pravdu. Da bi to postigla, spavala je u ambarima, pa čak i u oborima.

Lagano je obukla najbolju jahaću haljinu koju je imala uza se, od jednostavne sive svile, ali lepog kroja, pa je obula uske čizme koje joj sežu do kolena i onda majčinom četkom s drškom od belokosti počela da češlja dugu tamnozlatnu kosu. Odraz u ogledalu bio joj je neznatno iskrivljen. Iz nekog razloga, to joj je tog jutra išlo na živce.

Neko zagrebucka po šatorskom krilu privezanom preko ulaza i jedan čovek veselo pozva, s muranđanskim naglaskom: „Doručak, Aes Sedai, ako ti je drago.“ Ona spusti četku i otvori se ka Izvoru.

Nije unajmila ličnu služavku, tako da joj se često činilo da joj svaki obrok donosi neko drugi, ali setila se tog zdepastog prosedog čoveka koji se stalno smešio i koji je na njenu zapovest ušao u šator noseći poslužavnik pokriven belom tkaninom.

„Molim te, Evine, ostavi ga na stolu“, kaza ona i pusti saidar, a nagradi je još širi osmeh i duboki naklon nad poslužavnikom, pa onda još jedan pre nego što ode. Previše sestara zaboravlja na sitne ljubaznosti prema onima ispod sebe. Sitne ljubaznosti su mazivo svakodnevnog života.

Mrzovoljno odmeravajući poslužavnik, nastavi da četka kosu, što je za nju bio svojevrsni obred koji je obavljala dvaput dnevno i koji ju je smirivao. Ali umesto da joj tog jutra promicanje četke kroz kosu bude uteha, morala se naterati da završi svih stotinu poteza pre nego što je spustila na umivaonik četku, pored ukosnice i ručnog ogledala uparenih s njom. Nekada je mogla da uči brda strpljenju, ali to je od Salidara postajalo sve teže i teže. A od Murandije je postalo nemoguće. I stoga je pripremila sebe na to, baš kao što je pripremila sebe da ode u Belu kulu nasuprot veoma jakim željama svoje majke, navikla sebe da prihvati Kulinu strogost skupa sa učenjem. Kao devojka je bila tvrdoglava i uvek je želela nešto više. Kula ju je naučila da čovek može mnogo postići ako vlada sobom. Ponosila se tom sposobnošću.

Imala ona vlast nad sobom ili ne, bavljenje nad doručkom koji se sastojao od obarenih suvih šljiva i hleba pokazalo se jednako teškim kao četkanje. Šljive su se presušile, ili su možda bile prestare, tako da su se potpuno raspale u kašu prilikom barenja, a bilo je sasvim sigurno da joj je promaklo nekoliko crnih tačkica u kori hleba. Pokušala je da ubedi sebe da joj to pod zubima krčkaju samo ječam ili raž. Nije to bilo prvi put da jede hleb u kojem ima žiška, ali teško da u tome može da uživa. I čaj je nekog čudog ukusa, kao da je i on krenuo da se kvari.

Kada je naposletku prebacila lanenu krpu preko izrezbarenog drvenog poslužavnika, samo što nije uzdahnula. Koliko li će proći dok u taboru ne ostane ništa jestivo? Da li se isto to dešava u Tar Valonu? Mora da je tako. Mračni dodiruje svet, što je pomisao sumorna kao kamenito polje. Ali pobeda će doći. Odbija da razmišlja o ma kojoj drugoj mogućnosti. Mladi Al’Tor mora da odgovara zbog veoma mnogo toga, ali ipak će nekako pobediti. Mora! Nekako. Ali Ponovorođeni Zmaj nije u njenoj nadležnosti; može samo da iz daljine posmatra razvoj događaja. Nikada joj se nije dopadalo da sedi po strani i gleda.

Sve to ogorčeno promišljanje potpuno je beskorisno. Vreme je da krene. Ustade tako brzo da joj se stolica prevrnu, ali ona je samo ostavi da leži na platnom zastrtom tlu.