Bodež snova

Promolivši glavu kroz ulaz, ugleda Tervejla kako sedi na stoličici na pločniku, tamnog plašta zabačenog preko pleća, naslanjajući se na mač u kanijama smešten između čizama. Sunce se videlo na obzorju, dve trećine jarkozlatne lopte, ali tmurni oblaci u suprotnom smeru, koji su se gomilali oko Zmajeve planine, nagoveštavali su da neće proći dugo pre nego što počne sneg. Ili možda kiša. Nakon prošle noći, sunce skoro da je toplo. Bilo kako bilo, uz malo sreće ubrzo će biti na toplom i suvom, između četiri zida.

Tervejl joj neznatno klimnu glavom u znak pozdrava, ne prestajući s naizgled besposlenim posmatranjem svih koji mu prolaze kroz vidno polje. U tom trenutku nije bilo nikog sem težaka, ljudi u gruboj vunenoj odeći koji na leđima nose kotarice, kao i jednako grubo odevenih muškaraca i žena što teraju taljige širokih točkova natovarene svežnjevima ogreva, vrećama uglja i buradima s vodom, koje tandrču niz izrovarenu ulicu. To jest, njegovo posmatranje delovalo bi besposleno nekome ko ne deli s njim Zaštitničku vezu. Njen Tervejl je usredsređen kao zapeta strela. Samo muškarce posmatra, a pogled mu se zadržava na onima koje ne poznaje. Pošto je dve sestre i jednog Zaštitnika usmrtio muškarac koji može da usmerava – delovalo je nemoguće da se mogu desiti dva takva ubistva – svi su bili na oprezu kada je reč o nepoznatim muškarcima. To jest, svi koji znaju šta se dogodilo. Vesti o tome teško da su obznanjene na sav glas.

Ako taj čovek ne nosi sa sobom barjak na kojem piše ko je, nikako nije znala kako on misli da će prepoznati ubicu, ali nije imala nameru da ga grdi zbog toga što pokušava da izvrši svoju dužnost. Vitak kao korbač, sa izraženim nosem i debelim ožiljkom duž vilice, koji je zaradio u njenoj službi, bio je tek malo stariji od dečaka kada ga je otkrila, brzog kao mačku i već jednog od najboljih mačevalaca u njenom rodnom Tarabonu. I svih tih godina otkad ga je upoznala nije prošao nijedan trenutak da je on činio išta manje od toga. Spasao joj je život bar dvadeset puta. Na stranu razbojnici i secikese toliko neuki da ne umeju da prepoznaju Aes Sedai, ali zakon može da bude veoma opasan kad jedna strana postane toliko očajna da ne želi da se donese presuda protiv nje, a on je često uočavao opasnost pre nego što to njoj pođe za rukom.

„Osedlaj mi Zimozebu i dovedi svog konja“, reče mu. „Idemo na kratko jahanje.“

Tervejl blago izvi obrvu, malčice se osvrćući da je na tren pogleda pa zakači kaniju za desnu stranu opasača i krenu niz drveni pločnik prema konjskim vezovima, i to veoma brzim korakom. On nikada ne postavlja nepotrebna pitanja. Možda je uznemirenija nego što je mislila.

Vrativši se u šator, brzo umota ručno ogledalo u svileni šal izatkan u obliku crno-belog tairenskog lavirinta i tutnu ga u jedan od dva velika džepa u postavi svog sivog plašta, skupa sa četkom i češljem. U drugi džep je stavila svoj uredno skalupljeni šal i kutijicu od zamršeno izrezbarenog crnodrveta. U kutiji je bilo nekoliko komada nakita, od kojih je nešto nasledila od majke, a ostalo od babe po majci. Sem svog prstena Velike zmije, retko je nosila nakit, ali kada putuje sa sobom uvek nosi kutijicu, četku, češalj i ogledalo, da je podsećaju nažene koje je volela i poštovala, ali i na ono što je od njih naučila. Njena baba, čuveni advokat u Tančiku, usadila je u nju ljubav prema zakonu i njegovoj složenosti, dok joj je majka pokazala da je uvek moguće poboljšavati sebe. Advokati su se retko bogatili, mada je Kolaris svakako živela više nego lagodno, međutim uprkos njenom protivljenju, njena ćerka Eldrina postala je trgovac i namakla pravo malo bogatstvo kupujući i prodajući boje. Da, uvek je moguće poboljšati sebe, ako iskoristiš priliku kada ti se ukaže. A kada je Elaida a’Roihan svrgla Sijuan Sanče, ukazala se prilika. Stvari se nakon toga ni izbliza nisu odvijale kako je predvidela, naravno, ali stvari se retko kada odvijaju kako je predviđeno. Zato pametna žena uvek pripremi više rešenja.

Razmislila je da li da sačeka u šatoru dok se Tervejl ne vrati – ne može dovesti dva konja za svega nekoliko minuta – ali sada kada je čas naposletku kucnuo, njene poslednje zalihe strpljenja kao da su se u trenu iscrple. Ogrnuvši se plaštom, ona ugasi svetiljku sa izrazom konačnosti na licu. Ali kada izađe napolje, natera sebe da stoji u jednom mestu, umesto da korača napred-nazad po grubim daskama pločnika. Koračanje privlači poglede, a možda bi privuklo i neku sestru koja misli da se ona boji zbog toga što je sama. Zapravo, zaista se malčice boji – ali ne želi društvo. Namaknu kapuljaču, pokazujući time da želi da bude sama, i ogrnu se bolje plaštom.

Jedna siva mačka, mršava i izgrebana po ušima, poče da joj se mota oko gležnjeva. Mačaka ima svuda po logoru; pojavljuju se svuda gde se Aes Sedai okupljaju, pitome kao kućni ljubimci ma koliko pre toga bile divlje. Mačor ode, ponosan kao neki kralj, nakon nekoliko trenutaka bez češkanja ušiju, u potrazi za nekim ko će se postarati za njih. Na raspologanju mu je veliki broj izglednika.