Bodež snova

Beonin dopusti sebi da oseti Tervejla kako čeka, sada svega nekoliko koraka iza nje. Kroz vezu se prenosio postojan tok nepokolebljivog spokoja i strpljenja snažnog kao planine. Kako samo želi da može da upije to, kao što može da upija njegovu telesnu snagu. „Veoma je neverovatno da će se to dogoditi, a sigurna sam da ćete se s tim saglasiti“, kiselo odgovori. Možda su se Romanda i ostale založile za to besmisleno „savezništvo" s Crnom kulom, ali od tog trenutka pa nadalje svađale su se kao pijani kočijaši oko primene – kako da sroče sporazum, kako da ga predstave; sve do jedne sitnice se razgrađivalo, pa opet sklapalo i opet razbijalo. Hvala Svetlosti, to je osuđeno na propast.

„Moram da idem“, kaza im, pa se okrenu da od Tervejla prihvati Zimozebine uzde. Njegov visoki uškopljeni dorat bio je vitak, snažan i brz – pravi bojni at. Njena smeđa kobila bila je zdepasta i ne preterano brza, ali ona je oduvek više cenila izdržljivost nego brzinu. Zimozeba istrajava čak i dugo pošto viši, navodno snažniji konji klonu od umora. Zadenuvši stopalo u stremen, zastade držeći se za visoku jabuku i unjkaš. „Dve sestre su mrtve, Ašmanaila, i to obe Plave. Nađi sestre koje su ih poznavale i otkrij šta im je još zajedničko. Da bi pronašla ubicu, moraš da slediš povezanosti." „Beonin, čisto sumnjam da će to odvesti do Aša’mana.“

„Najvažnije je da se ubica otkrije“, odgovori ona i vinu se u sedlo, pa okrenu Zimozebu pre nego što druga žena stiže da nastavi. Beše to nagao prekid razgovora – i neljubazan – ali ona više nema ništa pametno da kaže, a vreme kao da je sada pritiska. Sunce je u potpunosti izronilo iznad obzorja i penje se preko neba. Nakon što je toliko vremena prošlo, sada se zaista oseća kao da je pod teškim pritiskom.

Jahanje do zemljišta odvojenog za odlaske prilikom Putovanja trajalo je kratko, ali već je desetak Aes Sedai čekalo u redu ispred visokog platnenog zida. Neke od njih vodile su konje držeći ih za uzde, neke su bile bez plaštova, kao da očekuju da će se ubrzo naći u zatvorenom prostoru, a jedna ili dve su iz nekog razloga nosile šalove. Otprilike polovinu njih pratili su Zaštitnici, a nekoliko ih je nosilo svoje plaštove koji menjaju boje. Jedino što je svim sestrama bilo zajedničko beše to da su sve blistale od Moći. Naravno, Tervejl nije izrazio iznenađenje zbog njihovog odredišta, ali još važnije od toga bilo je što se kroz zaštitničku vezu i dalje osećao nepokolebljivi spokoj. Veruje joj. Srebrnasti blesak javi se između zidova i nakon vremena dovoljnog da se lagano izbroji do trideset dve Zelene, koje ne mogu same da otvore kapiju, zajedno uđoše, a za njima četiri Zaštitnika koji su vodili konje. Običaj privatnosti već je počeo da važi za Putovanje. Sem ako ti neka sestra ne dozvoli da vidiš kako tka kapiju, pokušaj da saznaš kuda ide računa se kao ravan otvorenom pitanju i guranju nosa u njena posla. Beonin je strpljivo čekala na Zimozebi, dok se Tervejl na Čekiću nadnosio nad njom. Bar su tu sestre poštovale njenu namaknutu kapuljaču. Ili možda imaju svoje razloge da žele tišinu. Bilo kako bilo, nije morala ni s kim da priča. U tom trenutku, to bi bilo neizdrživo.

Red pred njom brzo se smanjivao i ubrzo ona i Tervejl sjahaše na početku daleko kraćeg reda, koji se sastojao samo od tri sestre. On zadiže debelo šatorsko krilo prebačeno preko ulaza kako bi ona prva ušla. Zid od platna razapetog između visokih stubova uokvirivao je prostor stranica od skoro dvadeset koraka, gde je zemlja bila pokrivena zaleđenom bljuzgavicom, a neravno tle izbrazdano otiscima stopala i kopita jednih preko drugih, i u sredini rasečeno pravom i oštrom linijom, kao povučenom brijačem. Sve koriste sredinu. Tie se malčice belasalo, možda kao nagoveštaj početka novog otapanja koje će sav taj led opet pretvoriti u bljuzgavicu i blato, a ono će se vrlo verovatno opet zalediti. Proleće tu stiže kasnije nego u Tarabonu, ali ipak samo što nije.

Čim Tervejl pusti šatorsko krilo da padne preko ulaza, ona prigrli saidar i izatka Duh nežno skoro kao da ga mazi. To tkanje je opčinjava, jer je otkriće nečega što je smatrano zanavek izgubljenim i začelo je najveće od svih otkrića Egvene al’Ver. Svaki put kada bi ga tkala, osećala je divljenje, koje joj je bilo tako poznato kao polaznici, pa čak i kao Prihvaćenoj, a nije ga osetila otkad je dobila šal. Nešto novo i čudesno. Uspravna srebrnasta linija pojavi se ispred nje, tačno povrh belega u zemlji, i iznenada postade procep koji se proširi, a pogled koji se kroz njega pružao kao da se zavrte sve dok se ona ne nađe pred četvrtastom rupom u vazduhu, većom od dva sa dva koraka, kroz koju su se videli hrastovi debelih i širokih grana zastrtih snegom. Lagani povetarac dunu kroz kapiju i zatalasa joj plašt. Često je uživala u šetnji tim gajem, ili u sedenju na nekoj od niskih grana i čitanju satima i satima, mada nikada po snegu.