Bodež snova

Naleti vetra zatresoše prozorska okna. Vatra u belom mermernom ognjištu ugrejala je vazduh dovoljno da se kapi vlage nakupe na oknima i klize niz njih kao kapi kiše. Za pozlaćenim pisaćim stolom, šaka spokojno sklopljenih na njima, sedala je Elaida do Avrinji a’Roihan, Čuvarka Pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron – i bezizražajnog lica slušala čoveka kako se ispred nje dere, sav pogrbljen i mašući pesnicom.

„... bio držan i zapušenih ustiju tokom većeg dela putovanja, i danju i noću u onoj kabini ko u kredencu! Elaida, zbog toga tražim da se kapetan tog plovila kazni. Štaviše, zahtevam izvinjenje i od tebe i od Bele kule. Sreća me ubola, Amirlin Tron više nema prava da otima kraljeve! Bela kula nema to pravo! Zahtevam...“

Ponavlja se. Čovek jedva da zastaje da diše. Teško joj je da mu posvećuje pažnju. Pogled joj je šarao od jarkih tapiserija na zidovima pa do crvenih ruža na belim ukrasima u uglovima sobe ispod tavanice. Bilo joj je naporno da održava privid spokoja dok sluša tu bujicu reći. Došlo joj je da ustane i da ga ošamari. Kako je samo drzak! Tako da se obraća Amirlin Tron! Ali korisnije joj je da to spokojno otrpi. Pustiće ga da se iznuri.

Matin Stepaneos den Balgar bio je mišićav i možda u mladosti zgodan čovek, ali godine ga nisu štedele. Seda brada, koja se nije protezala i preko gornje usne, bila mu je uredno potkresana, ali kosa mu se povukla s većeg dela glave, dok mu je nos nekoliko puta bio lomljen, a od mrštenja su se bore na njegovom zajapurenom licu još produbile, iako im nikakvo produbljivanje ni u kom slučaju nije bilo potrebno. Njegov kaput od zelene svile, po rukavima izvezen ilijanskim zlatnim pčelama, bio je očetkan i dobro očišćen – jedino bi ga neka sestra usmeravanjem bolje očistila – ali to mu je bio jedini kaput koji je za vreme putovanja imao i iz njega nisu izvučene sve mrlje. Brod kojim je plovio bio je spor i uplovio je kasno prethodnog dana, ali bilo je to prvi put da nije bila nezadvoljna zbog tuđe sporosti. Samo Svetlost zna kakvu bi pometnju Alvijarin napravila da je stigao na vreme. Ta žena zaslužuje da joj se glava nađe na panju zbog kaljuge u koju je uterala Kulu i iz koje sada Elaida mora da se vadi – a kamoli zbog toga što se usudila da ucenjuje Amirlin Tron.

Matin Stepaneos odjednom ućuta i ustuknu pola koraka preko šarenog tarabonskog tepiha. Elaida prestade da se mršti. Svaki put kada se seti Alvijarin, krene da strelja pogledom ako ne pripazi šta radi.

„Odaje su ti dovoljno udobne?“, prekide ona tišinu. „Sluge su odgovarajuće?“

On trepnu na tu iznenadnu promenu smera razgovora. „Sobe jesu udobne, a sluge jesu prikladne“, odgovori daleko blaže, možda imajući na umu njeno mrštenje. „Svejedno, ja...“

„Matine Stepaneose, trebalo bi da budeš zahvalan Kuli, kao i meni. Rand al’Tor je osvojio Ilijan svega nekoliko dana po tvom odlasku iz grada. A uzeo je i Lovorovu krunu. Nazvao ju je Krunom mačeva. Zar misliš da bi zastao pre nego što bi ti odsekao glavu da bi je uzeo? Znala sam da ti ne bi otišao dobrovoljno. Spasla sam ti život.“ Eto. Sada bi trebalo da veruje da je to učinjeno zarad njegovog dobra.

Međutim, budala je bila toliko drska da frkne i prekrsti ruke. „Majko, još nisam bezubo matoro pseto. Mnogo puta sam se suočio sa smrću u odbrani Ilijana. Zar misliš da se toliko bojim smrti da bih radije da budem tvoj ’gost’ do kraja života?“ Svejedno, bilo je to prvi put da ju je nazvao njenom titulom od ulaska u sobu.

Pozlaćeni podni časovnik prislonjen uz jedan zid zazvoni, a pozlaćene, posrebrene i emajlirane figurine stadoše da se kreću na tri nivoa. Na najvišem, iznad kazaljki, kralj i kraljica kleknuše ispred Amirlin Tron. Za razliku od široke ešarpe na Elaidinim ramenima, na ešarpi te Amirlin i dalje je bilo sedam pruga. Još nije stigla da pozove zanatliju da to promeni. Toliko toga važnijeg ima još da se uradi.

Nameštajući ešarpu preko jarkocrvene svilene haljine, zavali se u naslonjaču tako da joj se Plamen Tar Valona, izrađen od mesečevog kamenja utisnutog u visoki pozlaćeni naslon, rtašao tačno iznad glave. Nameravala je da taj čovek uoči svaki simbol koji govori o tome ko je ona i šta predstavlja. Da joj je štap s Plamenom na vrhu bio pri ruci, tutnula bi mu ga pod taj njegov nakrivljeni nos. „Mrtav čovek ne može ništa da povrati, sine moj. Odavde, uz moju pomoć, možda ćeš uspeti da povratiš svoju krunu i svoju zemlju.“

Usta Matina Stepaneosa rastvoriše se i on udahnu duboko kao čovek koji oseća miris doma, za koji je mislio da ga nikada više neće videti. „A kako to misliš da izvedeš, majko? Shvatio sam da Grad drže oni... Aša’mani“, nezgrapno preturi preko jezika to prokleto ime, „i Aijeli koji slede Ponovorođenog Zmaja.“ Neko je pričao s njim i previše mu je rekao. Vesti koje je primao o događajima trebalo je da budu strogo prosejane. Izgleda da će morati da zameni njegovog slugu. Ali nada je oterala gnev iz njegovog glasa, što beše dobro.