Bodež snova

Tervejlu taj prizor nije bio poznat, te on stoga prolete kroz kapiju s mačem u ruci, cimajući Čekića za sobom, a kopita bojnog ata na drugoj strani digoše oblačiće snega. Ona laganije pođe za njima i skoro nevoljno pusti da se tkanje raspline. Zaista je čudesno.

Zateče Tervejla kako gleda u ono što se u daljini dizalo iznad krošnji – debeo beli toranj koji se upire ka nebu. Bela kula. Lice mu je bilo mirno i bezizražajno, ali kao da je i veza bila ispunjena tim mirom. „Reko bi’ da nameravaš nešto opasno, Beonin.“ I dalje je držao golo sečivo, premda ga je spustio.

Ona ga uhvati za levu ruku. To bi trebalo da je dovoljno da ga uveri kako je sve u redu; nikada mu ne bi ometala ruku koju vitla mačem da ima neke prave opasnosti. „Ništa opasnije nego što je ne...“

Reči je izdaše kada ugleda ženu nekih tridesetak koraka daleko od nje, kako lagano hoda prema njoj kroz gaj pun ogromnog drveća. Mora da se pre toga krila iza nekog stabla. Bila je to Aes Sedai u staromodnoj odeći, prave sede kose, koja joj se prosipala niz leđa sve do pojasa, a mrežica od srebrne žice ukrašena biserjem držala ju je da joj ne pada preko lica. Ali to lice jakih crta, tamnih kosih očiju i kukastog nosa bilo je jasno prepoznatljivo. Prepoznatljivo – ali Turanin Mergadon umrla je kada je Beonin bila Prihvaćena. U pola koraka, žena nestade.

„Šta je bilo?“ Tervejl se munjevito okrete dižući mač i zureći u smeru u kojem je ona gledala. „Šta te je uplašilo?“

„Mračni, on dodiruje svet“, tiho mu odgovori. To je nemoguće! Nemoguće, ali ona nije sklona tome da joj se pričinjavaju stvari. Videla je to što je videla. To što je drhtala nikakve veze nije imalo sa snegom u koji je utonula do gležnjeva. Tiho se molila. Nemo se molila. Neka me Svetlost obasjava do kraja života i neka me zakloni Tvorčeva ruka sigurnom i izvesnom nadom u spasenje i ponovno rađanje.

Kada mu je kazala kako je videla sestru koja je mrtva već duže od četrdeset godina, on to nije ni pokušao da predstavi kao pričinu, već je samo i sam promrmljao molitvu sebi u bradu. Ali nije osećala strah u njemu. U sebi mnogo, ali ne i u njemu. Mrtvi ne mogu da uplaše čoveka koji svaki dan doživljava kao svoj poslednji. Ali nije bio toliko krvoločan kada mu je otkrila šta namerava. To jest, delimično. Ispričala mu je to gledajući u ručno ogledalo i veoma pažljivo tkajući. Nije bila umešna kada je o Varki reč koliko bi volela da bude. Lice u ogledalu promeni se u trenu kada tkanje pade na nju. Promena nije bila velika, ali to lice više nije bilo lice jedne Aes Sedai, više nije bilo lice Beonin Marinije, već samo neke žene koja blago podseća na nju, premda daleko bleđe kose.

„Zašto želiš da dođeš do Elaide?“, on je sumnjičavo upita. Odjednom se kroz vezu pronese osećaj oštrine. „Nameravaš da joj se približiš, pa da spustiš Varku, da? Napašće te i... Ne, Beonin. Ako se to već mora učiniti, pusti mene. Previše je Zaštitnika u Kuli da ih ona sve zna, a nikada neće očekivati da je Zaštitnik napadne. Zabiću joj nož u srce pre nego što shvati šta se dešava.“ A onda pokaza kako bi to učinio – kratko sečivo pojavi mu se u desnici brzinom munje.

„Tervejle, to što moram, moram sama.“ Izvrćući Varku i vezujući je, pripremi još nekoliko tkanja čisto za slučaj da stvari pođu po zlu, pa i njih izvrnu i onda poče još jedno, veoma složeno tkanje koje položi na sebe. To će tkanje prikriti njenu sposobnost usmeravanja. Oduvek se pitala zašto neka tkanja, kao što je varka, može da stavi na sebe, dok je to nemoguće s drugima, kao što je Lečenje. Kada je kao Prihvaćena postavila to pitanje, Turanina joj je onim svojim dubokim i upečatljivim glasom odgovorila: „Dete, to ti je kao da pitaš zašto je voda mokra a pesak suv. Bolje se usredsredi na ono što je moguće, nego na stvari koje to nisu.“ Dobar savet, ali taj drugi deo nikada nije mogla da prihvati. Mrtvi hode. Neka me Svetlost obasjava do kraja života... Priveza poslednje tkanje i skide svoj prsten Velike zmije, pa ga tutnu u torbicu za pojasom. Sada može da stane pored ama baš svake Aes Sedai i da je niko ne prepozna. „Uvek si mi verovao da znam šta je najbolje“, nastavi. „Veruješ li mi i dalje?“

Njegovo lice ostade bezizražajno kao u neke sestre, ali kroz vezu se prenese tren zaprepašćenja. „Ali naravno, Beonin.“

„Onda uzmi Zimozebu i idi u grad. Unajmi sobu u nekoj gostionici dok ne dođem po tebe.“ On zausti, ali ona prekorno diže ruku. „Idi, Tervejle.“

Posmatrala ga je kako odlazi između drveća, vodeći oba konja, a onda se okrenu prema Kuli. Mrtvi hode. Ali jedino je važno da stigne do Elaide. Samo to – i ništa više.