Bodež snova

Sa ulaza je video da je džuradorskim danima bez seanšanskog prisustva došao kraj. Neposredno preko puta predstave, nekoliko stotina ljudi skidalo je oklope, istovaralo kola, dizalo šatore u pravim redovima i vezivalo konje u vezove. Sve se to radilo brzo i spretno. Video je Tarabonce s verižnim velovima koji im vise s kalpaka i plavim, žutim i zelenim prugama preko oklopnih prsnika, kao i ljude koji su očigledno pešadija, kako stavljaju u kupe duga koplja i lukove mnogo kraće od dvorečanskih, sa isto tako oslikanim oklopima na sebi. Pomislio je kako to mora da su Amadičani. Ni u Tarabonu ni u Altari nema mnogo pešadije, a Altarci u seanšanskoj službi iz nekog razloga drugačije obeležavaju svoje oklope. Naravno, među njima je bilo i pravih Seanšana, možda dvadesetak ili tridesetak, koliko je on mogao da vidi. Nemoguće je bilo ne prepoznati one obojene oklope od ploča koje su se preklapale ili one čudne bubolike kalpake.

Tri vojnika pređoše drum – vitki i prekaljeni ljudi. Njihovi plavi kaputi okovratnika u zeleno-žutim prugama bili su sasvim jednostavni uprkos svim tim silnim bojama i na njima se videlo da se nose ispod oklopa, ali nije bilo ni traga od činova. Dakle, nije reč o zapovednicima, ali svejedno su lako moguće opasni kao crvene guje. Dvojica njih mogla su biti iz Andora ili Murandije, pa čak i iz Dve Reke, ali treći je bio kosook kao Saldejac, a kože boje meda. Ne usporavajući korak, krenuše da uđu u predstavu.

Jedan od konjušara na ulazu triput oštro zviznu, a zvižduk stade da mu odjekuje kroz priredbu, dok drugi – jedan čkiljavi čovek po imenu Bolin – gurnu stakleni ibrik ispred one trojice. „Ulaznica je srebrni marjaš za svakoga, kapetane“, kaza varljivo blago. Met je imao prilike da čuje tog grmalja kako istim takvim blagim glasom govori svega otkucaj srca pre nego što je jednog drugog konjušara tronošcem zveknuo po glavi. „Cena za decu je pet bakrenjaka ako su meni iznad pojasa, a tri ako su niža, ali besplatno mogu da uđu samo deca koja moraju da se nose.“

Seanšanin kože boje meda diže ruku kao da će odgurnuti Bolina, pa se pokoleba, a lice mu se još više smrači, ako je to uopšte bilo moguće. Druga dvojica stadoše rame uz rame s njim, stiskajući pesnice dok bat čizama obznani dolazak naizgled svih mušakraca u priredbi, izvođača u njihovoj kitnjastoj odeći i konjušara u njihovoj odeći od grube vunene čoje. Svi do jednog su držali nekakvu motku u rukama, uključujući i Luku, odevenog u jarkocrveni kaput izvezen zlatnim zvezdama sve do podvrnutih vrhova čizama – pa čak i gologrudi Petra, po naravi najblaži čovek kojeg je Met u životu upoznao. Ali Petrino liceje bilo sada natmureno kao olujni oblak.

Svetlosti, ovo će se pretvoriti u pokolj, pošto su saborci one trojice ni stotinu koraka daleko i svima im je oružje pri ruci. To je dobar trenutak da se Met Kauton izgubi odatle. Krišom dodirnu noževe za bacanje skrivene u rukavima i slegnu ramenima kako bi osetio onaj što mu je visio između plećki. Ali nije bilo načina da proveri šta je s noževima koji su mu pod kaputom ili u čizmama, a da ga ne primete. Kotrljanje kockica pretvorilo se u neprekidnu grmljavinu. Počeo je da razmišlja kako da izvede Tuon i ostale. Ali mora da ostane tu još neko vreme.

Pre nego što propast stiže da zakuca na vrata, pojavi se jedna Seanšanka u prugastom plavo-zeleno-žutom oklopu, ali s kalpakom ispod desne miške, oslonjenim na bok. Bila je kosih očiju i kože boje meda, kratko ošišane crne kose poprskane sedim vlasima. Bila je skoro za stopu niža od bilo koga od one trojice, a na kalpaku joj nije bilo perjanica, već samo jedna mala čelenka nalik na bronzanu glavu strele, ali tri vojnika se ispraviše kada je videše. „Zašto li nisam iznenađena što te zatičem ispred, čini mi se, početka jedne lepe pobune, Murele?“ Njen otegnuti naglasak zvučao je zajedljivo. „O čemu se ovde radi?“

„Platili smo, stegonošo“, odgovori onaj muškarac kože boje meda, istim tim otegnutim naglaskom, „a onda nam rekoše kako moramo da platimo preko toga zato što smo vojnici Carstva.“

Bolin otvori usta, ali ona ga ućutka dižući ruku. Ostavljala je takav utisak. Pogled joj prelete preko ljudi s motkama, okupljenih u debeo polukrug, pa se na trenutak zadrža na Luki, tek toliko da odmahne glavom, i na kraju se skrasi na Metu. „Jesi li ti video šta se dogodilo?“

„Jesam“, odgovori Met. „Pokušali su da uđu a da ne plate.“