Bodež snova

„Pazi na ponašanje, Igračko“, prekori ga Tuon glasom otegnutim kao med koji klizi iz posude. Tvrd med. Kada je u njegovoj blizini, sem ako ne igraju kamenove, izraz joj je obično strog kao u sudije koji izriče smrtnu presudu, a ni glas joj nije bolji. „Pokucaš, pa sačekaš dozvolu da uđeš. Sem ako nisi vlasništvo ili sluga. Onda ne kucaš. Takođe ti je kaput umašćen. Očekujem od tebe da vodiš računa da budeš čist.“ Olveru se kez izgubi s lica kada začu kako grdi Meta. Noel provuče pokrivljene prste kroz dugu kosu i uzdahnu, pa se zagleda u zeleni tanjir pred sobom, kao da će u maslinkama naći smaragde.

Bez obzira na zlokoban glas, Met je uživao da gleda tamnoputu ženicu koja će mu biti supruga. Koja mu već jeste napola supruga. Svetlosti, sve što treba da učini jeste da izgovori tri rečenice i stvar je završena! Plamen ga spalio, ali jeste prelepa. Nekada bi za nju pomislio da je dete, ali to je bilo zbog njene visine i zbog toga što joj je lice bilo skriveno providnim velom. Bez tog vela, očigledno je da njeno srcoliko lice pripada odrasloj ženi. Njene krupne oči su mastiljavi zdenci u kojima bi čovek mogao da provede život plivajući. Njeni retki osmesi umeju da budu tajanstveni ili nestašni, a njemu su iznad svega dragi. A uživa i u tome da je zasmejava. To jest, kada se ne smeje njemu. Istina, malo je vitkija nego što on voli, ali ako mu ikada uspe da je zagrli a da Selukija ne bude prisutna, ubeđen je da bi osećaj bio taman kakav treba. A možda je i ubedi da ga nekoliko puta poljubi tim punim usnama. Svetlosti, ponekad sanja o tome! Nema veze što ga grdi kao da su već u braku. Pa, skoro da nema veze. Plamen ga spalio ako mu je jasno zašto je malo masti bitno. Lopin i Nerim, dvojica slugu koje vuče na grbači, potući će se oko toga ko će imati tu čast da očisti kaput. Imaju toliko malo posla da će se zaista potući ako on ne odredi ko će završiti posao. Ali to joj nije kazao. Za žene nema ništa slađe nego kad čovek počne da se brani – a čim počne, ona je pobedila.

„Pokušaću da to upamtim, Prekrasna“, kaza smešeći se najbolje što ume, pa skliznu pored Selukije i spusti šešir njoj s druge strane. Cebe se naboralo između njih dvoje i bili su najmanje stopu razmaknuti, ali čovek bi pomislio da se pribio odmah uz nju. Oči su joj plave, ali pogledala ga je tako besno da je pomislio kako će mu se kaput oprljiti. „Nadam se da je u tom peharu ispred Olvera više vode nego vina.“

„To je kozje mleko“, uvređeno se javi dečak. Ah. Pa, možda je Olver još premlad čak i za dobro razvodnjeno vino.

Tuon se ukoči i uspravi u stolici, mada beše niža od Selukije, koja je i sama niska žena. „Kako si me to nazvao?“, upita ga, odsečno koliko je to njen naglasak dozvoljavao.

„Prekrasna. Ti imaš ime odmila za mene, pa sam pomislio da bi trebalo da i ja imam ime od milošte za tebe, Prekrasna.“ Selukija je tako iskolačila oči da je mislio kako će joj ispasti iz glave.

„Shvatam“, promrmlja Tuon i zamišljeno napući usne. Prsti njene desne šake mrdnuše se kao sami od sebe, ali Selukija smesta ustade s kreveta i priđe jednom kredencu. Ali svejedno ga ošinu pogledom preko Tuonine glave. „U redu“, trenutak kasnije kaza Tuon. „Biće zanimljivo videti ko će da pobedi u ovoj igri. Igračko.“

Metu osmeh iščile s lica. Igri? Samo je pokušavao da povrati makar malo ravnoteže. Ali ona u tome vidi igru, a to znači da postoji mogućnost da on izgubi. Što je čak verovatno, pošto nema nikakve predstave o tome o kakvoj je igri reč. Zašto žene uvek uspevaju da stvari budu tako... zamršene?

Selukija se vrati na mesto i gurnu okrnjenu šolju pred njega, kao i plavi tanjir s pola vekne hrskavog hleba, šest vrsta maslina iz turšije na gomili, i tri vrste sira. To ga malo oraspoloži. Nadao se tome, mada nije očekivao. Kada te žena jednom nahrani, posle joj bude teško da te spreči da opet gurneš noge pod njen sto.

„Evo o čemu se radi“, kaza Noel nastavljajući svoju priču. „U tim ajadskim selima mogu da se vide žene svih doba, ali nijedan muškarac stariji od dvadesete, ako i toliko. Ni jedan jedini.“ Olver razrogači oči. Dečak kao da je udisao Noelove priče o tim zemljama koje je video, čak i zemljama iza Aijelske pustare, i gutao ih je kao pas s maslom.

„Noele, jesi li u ikakvom srodstvu sa Džainom Carinom?“ Met zagrize maslinu i neupadljivo ispljunu košticu u dlan. Kao da je bila na rubu toga da se pokvari. Kao i sledeća. Ali bio je gladan pa ih je proždrao i za njima pojeo malo belog kozjeg sira koji se mrvio, zanemarujući to što se Tuon mrštila na njega.

Starac kao da se okameni, a Met otkide još jedan komad hleba i pojede ga pre nego što Noel odgovori. „Rođak“, nevoljno kaza. „Bio mi je rođak.“

„U srodstvu si sa Džainom Lakonogim?“, uzbuđeno upita Olver. Omiljena mu je knjiga Putovanja Džaina Lakonogog, i da mu Džuilin i Tera dopuštaju, ostajao bi dugo nakon svog vremena za spavanje čitajući je uz svetiljku. Jednom je kazao kako namerava da, kada odraste, vidi sve što je Lakonogi obišao, pa i više od toga.