Bodež snova

Čovek bi pomislio da buka koju stvaraju razboji smeta konjima, ali svi su bili tihi, očigledno naviknuti na te zvukove. Konjušnica se pružala dublje nego što je očekivao, ali svetiljke okačene o stubove davale su dobro svetlo čak i daleko od vrata. Vazduh, pun prašine iz senjaka u potkrovlju, osećao se na seno, ovas i konjsku balegu, ali ne na ustajalu balegu. Pregrade su čistila trojica ljudi s lopatama. Vlasnik je konjušnicu držao uredno. To znači da ima manje izgleda za oboljenja. Iz nekih konjušnica je izlazio nakon što prvi put udahne u njima. Crno-bela kobila bila je izvedena iz svog pregratka i vezana konopcem dok je jedan konjušar stavljao svežu slamu, a stajala je čvrsto i ušiju načuljenih napred, što je bio znak budnosti. Otprilike petnaest šaka visoka, bila je izdužena i širokih grudi, što govori o tome da je izdržljiva, a noge su joj bile savršeno srazmerne, kratkih cevanica i kopita pod dobrim uglom. Ramena su joj bila dobro iskošena, a greben u strogoj ravni sa sapima.

Po građi je dobra kao Kockica, ako ne i bolja. A još važnije od toga beše što je bila od rase za koju je čuo, ali za koju je mislio da je nikada u životu neće videti – brijač iz Arad Domana. Nijedna druga rasa nema te prepoznatljive boje. Na njenoj dlaci crno se spajalo s belim u pravim linijama kao da su rasečene brijačem, pa otud i to ime za rasu. Njeno prisustvo u tom gradu jednako je zbunjujuće kao prisustvo crne tise. Oduvek je slušao kako nijedan Domanac neće prodati brijača nijednom strancu. Prešao je pogledom preko nje onako ovlaš, gledajući druge životinje u njihovim pregradama. Da li su se to kocke u njegovoj glavi usporile? Ne, samo mu se učinilo. Bio je siguran da se kotrljaju jednako brzo kao u Lukinim kolima.

Jedan vižljast čovek s tek rubom sede kose na glavi priđe mu i nakloni mu se preko sklopljenih šaka. „Tok Firnim, milostivi“, predstavi se glasom u kojem se čuo grub naglasak, sumnjičavo odmeravajući štap za luk prebačen preko Metovog ramena. Ljudi u svilenim kaputima i sa zlatnim pečatnim prstenjem retko kada nose takvo šta. „Kako ti mogu biti od pomoći? Da li moj lord želi da iznajmi konja? Ili da ga kupi?“ Ramena prsluka koji je nosio preko košulje što je nekada možda bila bela bila su izvezena sitnim cvećem jarkih boja. Met je izbegavao da uopšte pogleda cveće. Čoveku je za pojasom bio jedan od onih zakrivljenih noževa, a na preplanulom licu videla su mu se dva duga bela ožiljka. Stara ožiljka. Ako je u poslednje vreme učestvovao u nekim borbama, to ga nije obeležilo nigde gde se vidi.

„Da kupim, gazda Firnime, ako imaš nešto za prodaju. Ako mogu da nađem makar napola pristojnog konja. Nuđeno mi je toliko bangavih mrcina, predstavljenih kao da su šestogodišnjaci, a zapravo imaju po osamnaest godina, ako ne i preko, da je to neverovatno.“ Isceri se i malčice pomeri štap. Njegov tata tvrdi da pogađanje ide bolje ako nateraš onog drugog da se isceri.

„Imam tri na prodaju, milostivi, a nijedan nije bangav“, odgovori vižljasti čovek i opet se nakloni, bez ikakve naznake smeška na usnama. „Jedna je upravo izvedena iz svog pregratka. Pet godina je stara i reč je o vrhunskom konju, milostivi. A džabe je po ceni od deset kruna. U zlatu“, bezizražajno dodade.

Met razjapi usta. „Za šarca? Znam da su cene skočile zbog Seanšana, ali to je smešno!“

„O, milostivi, nije ona običan šarac. Ona je brijač, eto šta je. Domanski krvorođeni jašu brijače.“

Krv i krvavi pepeo! Toliko o ubijanju cene. „Tako kažeš, tako kažeš“, promrmlja Met, spuštajući jedan kraj štapa za luk na kameni pod, kako bi mogao da se osloni na njega. Kuk ga sada retko kada muči, sem kada mnogo šeta, ali tog jutra se našetao i kuk je počeo da ga žiga. Pa, bez obzira na to može li da ubije cenu, mora igru odigrati do kraja. Trgovanje konjima ima svoja pravila. Čovek koji ih prekrši prosto traži da mu isprazne kesu. „Što se mene tiče, nikada nisam čuo za konje koji se tako zovu. Šta još imaš? Pazi, zanimaju me samo škopci ili kobile.“

„Samo škopce i držim, izuzev brijača, milostivi“, odgovori mu Firnim, malo naglašavajući reč brijač. Okrenu se prema zadnjem delu konjušnice i viknu: „Adela, izvedi onog velikog dorata što je na prodaju.“ Jedna vitka mlada žena bubuljičavog lica, odevena u čakšire i jednostavan tamni prsluk, izađe iz zadnjeg dela konjušnice da ga posluša. Firnim je rekao Adeli da prošeta najpre dorata, a onda jednog jabučastog sivca i to blizu vrata, na jakoj svetlosti. Met je zbog toga morao da mu oda priznanje. Držanje im uopšte nije bilo loše, ali dorat je bio prevelik, više od sedamnaest šaka visok, a sivcu su uši bile napola položene i dvaput je pokušao da ugrize Adelu za ruku. Ali ona je bila umešna sa životinjama i lako je izbegavala ugrize prgavog sivca. Lako bi mu bilo da odbaci i jednog i drugog konja, čak i da se nije rešio za brijača.