Bodež snova

„Redovi pred ulazom već su dugački kao juče najduži“, kaza mu Luka mlatarajući rukama. Bili su u Lukinim ogromnim drečavim kolima, rano ujutro nakon Renine pogibije, a visoki čovek je sedeo u pozlaćenoj stolici za uzanim stolom – pravim stolom, ispod kojeg su bile stoličice za goste; u većini drugih kola stolovi su bili priručni i konopcima su se spuštali s tavanice, dok su ljudi sedeli na krevetima da bi jeli. Luka još nije obukao neki od svojih upadljivih kaputa, ali nadoknađivao je to mlataranjem. Latel, njegova žena, spremala je kašu za doručak na jednoj maloj peći od cigala sa gvozdenom pločom, sazidanoj u uglu tih kola bez prozora, tako da su se u vazduhu snažno osećali začini. Što se Meta tiče, ta žena strogog izraza lica u sve što sprema stavlja toliko začina da joj se jela ne mogu jesti, ali Luka uvek proždire sve što mu stavi u tanjir kao da je reč o gozbi. Mora da mu se jezik uštavio. „Danas očekujem dvostruko više posetilaca, a možda i trostruko, kao i sutra. Ljudi ne mogu da vide sve za vreme samo jedne posete, a ovde mogu da priušte da nas posete dva puta. Ništa kao kada se dobar glas prenosi od usta do usta, Kautone. Od usta do usta. To dovodi jednak broj posetilaca kao Aludrini Cvetovi noći. Kako se stvari odvijaju, osećam se skoro kao ta’veren. Brojna publika i svi izgledi da bude još brojnija. Povelja zaštite od visoke gospe.“ Luka odjednom ućuta, malčice posramljeno, kao da se tek tog trena setio da se Metovo ime u toj povelji pominje kao ime nekoga izričito isključenog iz te zaštite.

„Možda ti se baš i ne bi dopalo da si zaista ta’veren“, promrmlja Met, a drugi čovek ga čudno pogleda. Met gurnu prst iza crnog svilenog šala koji mu je krio ožiljak od omče i povuče ga. Na trenutak mu se učinilo da je previše stegnut. Noć je proveo sanjajući tmurne snove o leševima koji plutaju nizvodno i probudio se sa zvukom čangrljanja kockica u glavi, što je uvek loš znak, a sada kao da mu skaču po mozgu jače nego ranije. „Mogu da ti platim koliko bi zaradio na svakoj predstavi odavde do Lugarda, ma kolika bila poseta. To je preko onoga što sam ti obećao za prevoz do Lugarda.“ Ako se predstava ne bude svaki čas zaustavljala, skratiće vreme potrebno da se stigne do Lugarda za najmanje tri četvrtine. Još i više, ako mu pođe za rukom da ubedi Luku da na drumu provodi čitave dane, a ne po pola dana kako sada čini.

Luka je zamišljeno klimao, kao da mu se dopada ta zamisao, ali onda je samo odmahnuo glavom sa očigledno lažnom tugom na licu i raširio ruke. „A kako bi to izgledalo, putujuća predstava koja nikada ne staje da bi održavala priredbe? Izgledaće sumnjivo, eto kako. Imam povelju, a sem toga visoka gospa će se založiti za mene, ali ti svakako ne želiš da nam navučeš Seanšane na glavu. Ne, ovako je bezbednije za tebe.“ Taj čovek ne misli na krvavu bezbednost Meta Kautona, već na to da će mu ta njegova krvava predstava doneti više para nego što bi mu Met platio. To, ali i kako da sebe dovede u središte pažnje što više može, u istoj meri u kojoj su i izvođači u središtu pažnje posetilaca, što je njemu skoro jednako važno kao zlato. Neki od izvođača pričaju o tome šta će kada se povuku iz tog posla – ali ne i Luka. On namerava da tera dok ne crkne usred predstave. A i tada će namestiti da se to desi za vreme najveće moguće posete.

„Spremno je, Valane“, nežno kaza Latel, šaka umotanih u krpe da se ne bi opekla dižući gvozdeni lonac sa šporeta i spuštajući ga na debeli izatkani podmetač na stolu. Dva mesta već su bila postavljena, s belim emajliranim tanjirima i srebrnim kašikama. Luka mora da jede srebrnim kašikama, čak i kada su svima ostalima dobre limene, pa čak i od roga ili drveta. Strogog pogleda i stisnutih usana, krotiteljka medveda izgledala je krajnje čudno s dugom belom keceljom preko iskričave plave haljine. Njeni medvedi verovatno priželjkuju da se mogu popeti na neko drveće kada se namršti na njih. Ali za divno čudo, skakala je da bi udovoljavala svom suprugu. „Hoćeš li da jedeš s nama, gazda Kautone?“ U tim rečima nije bilo nimalo dobrodošlice; zapravo, sasvim suprotno, a ničim nije pokazala nameru da krene prema kredencu u kom behu tanjiri.

Met joj se pokloni, a ona se još kiselije namršti. Prema toj ženi je uvek bio uljudan i ljubazan, ali ona ga nikako nije volela. „Hvala vam na ljubaznom pozivu, gazdarice Luka, ali ne.“ Ona zastenja. Toliko o pristojnosti. On stavi na glavu svoj šešir ravnog oboda i izađe, dok su mu kockice i dalje zveckale.