Bodež snova

Dobar je grad Džurador. I to grad naviknut na lopovluk. Većina prozora na nižim spratovima bila je zagrađena debelim rešetkama od kovanog gvožđa. Na domovima bogataša, mahom trgovaca solju, to je važilo i za prozore na višim spratovima. Mamila ga je muzika iz gostionica i krčmi. Verovatno u većini njih ima kockanja; skoro da može osetiti kako se kockice prevrću preko stola. Predugo je prošlo otkad je zatresao kockice u ruci, a ne u glavi, ali tog jutra nije došao u grad radi kocke. Još nije doručkovao, pa je stoga prišao jednoj izboranoj ženi s poslužavnikom o remenu okačenom oko vrata koja je vikala; „Pite od mesa, od najbolje govedine u Altari.“ Poverovao joj je na reč i dao joj koliko je bakrenjaka tražila. Na gazdinstvima oko Džuradora nije video stoku, već samo ovce i koze, ali najbolje je ne zanimati se previše za ono šta je u pitama koje se prodaju na ulicama ma kog grada. Možda ima krava na obližnjim gazdinstvima. Možda. U svakom slučaju, pita od mesa je bila ukusna i za divno čudo još vruća, pa je on nastavio da se šeta ulicom prepunom sveta, prebacujući vruću pitu iz ruke u ruku i brišući mast s brade.

Pazio je da u gomili ni na koga ne naleti. Altarci su mahom nezgodni i lako se vređaju. U ovom gradu čovek može da u dlaku oceni nečiji položaj po količini veza na kaputu, haljini ili plaštu – što više veza to viši položaj – dobrano pre nego što se približi dovoljno da vidi nosi li taj neko vunenu ili svilenu odeću, mada bogatije žene kriju maslinasta lica providnim velovima koji vise s kitnjastih češljeva zadenutih u čvrsto namotane pletenice, ali i muškarci i žene, bilo da je reč o trgovcima solju ili uličnim prodavcima traka za kosu, za pojasevima nose duge zakrivljene noževe i ponekad se igraju drškama kao da traže s kime će se potući. Uvek se trudi da izbegava tuče, mada ga sreća retko kada služi kada je o tome reč. Izgleda da je to zbog toga što je ta’veren. Kockice nikada ranije nisu nagoveštavale tuču – bitke, to da, ali nikada makljanje na ulici – ali svejedno je hodao izuzetno pažljivo. Naravno, to neće nimalo pomoći. Kada kockice stanu, onda stanu – i to je to. Ali ne vidi nikakvog razloga da iskušava sreću. Mrzi da iskušava sreću. Sem kada je o kockanju reč, naravno, ali to za njega teško da je iskušavanje sreće.

A onda ugleda bure puno debelih palica i štapova za šetnju ispred jedne radnje gde su mačevi i bodeži bili izloženi pod budnim okom grmalja izguljenih pesnica i često lomljenog nosa, s debelom batinom za pojasom, pored neizbežnog bodeža. Čovek je grubim glasom vikao da su sva prikazana sečiva iskovana u Andoru, ali svi koji ne kuju sečiva koja prodaju uvek tvrde da su iz Andora, ili iz Krajina. Ili ponekad iz Tairena. U Tiru se pravi dobar čelik.

Na Metovo iznenađenje i oduševljenje, ispostavilo se da se u buretu nalazi i jedan vitak štap od crne tise, preko stopu viši od njega. On izvadi štap iz bureta i pregleda sitna, skoro isprepletena vlakna od kojih se drvo sastojalo.

Jeste, reč je o crnoj tisi. Lukovi od tog drveta daju onoliku silu upravo zahvaljujući tim isprepletenim vlaknima – dvostruko veću nego bilo koje drugo drvo. Čovek nikada ne može biti siguran dok ne krene da delje suvišak sa štapa, ali izgleda mu savršeno. Kako se pod Svetlošću crna tisa zatekla u južnoj Altari? Bio je siguran da raste samo u Dvema Rekama.

Kada je vlasnica, jedna vitka žena s pticama jarkog perja izvezenim ispod nedara, izašla i počela da hvali sečiva koja prodaje, on upita: „Gazdarice, koliko za ovaj crni štapić? “

Ona trepnu, iznenađena što čovek odeven u svilu i čipku hoće da kupi štap – bez obzira na to što je tako tanak, ona je krvavo mislila da je krvava stvar zapravo štap za borbu – i navede cenu koju on plati bez pogađanja. Ona na to opet trepnu i namršti se, kao da je pomislila da je trebalo da traži više. Platio bi on i više nego što je tražila da bi napravio dvorečanski luk. Sa sirovim štapom za luk preko ramena, on nastavi dalje, proždirući ostatke pite od mesa i brišući ruku o kaput. Ali nije došao radi doručka ili štapa za luk ništa više nego radi kockanja. Zanimale su ga konjušnice.

U konjušnicama uvek ima neki konj za prodaju, a ako se ponudi dobra cena, obično su voljni da prodaju i konje koji nisu bili određeni za to. Tako je bar kada Seanšani ne pokupe sve konje. Srećom, Seanšani su za sada bili samo u prolazu kroz Džurador. Lutao je od konjušnice do konjušnice, gledajući sivce i dorate, zelenke i šarce, mrkove i kulaše, vrane i bele konje, kao i jabučaste sivce, sve kobile ili škopce. Pastuv mu ne bi odgovarao. Nisu svi konji koje je gledao imali plitak trbuh ili duge cevanice, ali nijedan od njih nije se podudarao sa onim što je on imao na umu – sve dok nije ušao u uzanu konjušnicu udenutu između jedne velike gostionice sazdane od kamena, po imenu Dvanaest zdenaca soli, i tkačke radionice.