Bodež snova

Jedan vitak mačor sa sivim prugama, kao mala divlja mačka, dođe odnekud i sede ispred Firnimovih nogu kako bi olizao krvavu ranu na ramenu. „Ne mogu da se setim da su pacovi bili gori ikada nego ove godine“, promrlja vlasnik konjušnice, mršteći se na mačora. „A i više grizu. Moraću da nabavim još jednu mačku, ili možda dve.“ A onda se vrati na posao. „Hoće li milostivi da pogleda moju diku, pošto ostali ne odgovaraju?“

„Valjda bih i mogao da pogledam tog šarca, gazda Firnime“, sumnjičavo odgovori Met. „Ali ne po ceni od deset kruna.“

„U zlatu“, dodade Firnim. „Hurde, prošetaj brijača za lorda.“ Opet je naglasio rasu. Teško će biti da ga ubedi da snizi cenu. Sem ako mu to što je ta’veren za promenu ne pomogne. Sreća ga nikada ne služi kada je reč o neposrednim stvarima kao što je cenkanje.

Hurd je bio čovek koji je posipao čistu slamu po brijačevoj pregradi, jedan zdepast čovek kojem su na glavi ostale otprilike tri sede vlasi, ali nijedan zub u ustima. To je bilo očevidno kada se cerio, što je činio dok je terao kobilu ukrug. Očigledno je bilo da voli tu životinju, a za to je imao i razloga.

Korak joj je bio dobar, ali Met ju je svejedno pomno pregledao. Po zubima se videlo da je Firnim bio iskren kada je reč o njenom godištu – samo budala preterano laže za konjsku starost, ako i kupac nije budala, mada je iznenađujuće koliko mnogo prodavača za kupce misli da su upravo to – a uši su joj se naćulile prema njemu kada ju je pomazio gledajući joj oči. Bile su bistre i jasne. Opipao joj je noge i nije našao ni traga upali ili otoku. Nigde na njoj nije bilo ranica, ozleda, niti lišajeva. Između njenog grudnog koša i lakta stala mu je čitava pesnica – kobila je začelo dugog koraka – a između poslednjeg rebra i vrha kuka jedva da je mogao da mu stane dlan. Izdržljiva je i malo je verovatno da će istegnuti tetivu ako brzo trči.

„Vidim da se milostivi razume u konje.“

„To da, gazda Firnime. A deset zlatnih kruna je previše, naročito kada je reč o šarcu. Znaš, neki kažu da oni donose nesreću. Mada ja u to baš i ne verujem, inače ne bih pitao da je kupim.“

„Nesreću? Za to nikada nisam čuo, moj lorde. Koliko nudiš?“

„Za deset zlatnih kruna mogao bih da kupim čistokrvnog tairenskog trkača. Istina, ne najboljeg, ali svejedno tairenskog trkača. Daću ti deset kruna. U srebru.“

Firnim zabaci glavu i grohotom se zasmeja, pa kada prestade, krenuše da se ozbiljno cenkaju. Met mu na kraju dade pet kruna u zlatu, skupa sa četiri marke u zlatu i tri krune u srebru, sve iskovane u Ebou Daru. U kovčegu ispod njegovog kreveta ima novca iz mnogih zemalja, ali da bi se plaćalo stranim novcem obično se morao naći neki bankar ili menjač da taj novac izmeri i izračuna koliko vredi u mesnim parama. Sem što bi to privuklo više pažnje nego što bi on želeo, na kraju bi konja platio još više, a možda i svih deset zlatnih kruna. Tasovi u menjačnicama uvek tako rade. Nije očekivao da će tom čoveku toliko ubiti cenu, ali sudeći po Firnimovom izrazu lica – napokon se cerio – ni on nije očekivao da će dobiti toliko para. Uvek je najbolje kada se trgovina konjima tako završi, kada obe strane misle da su u prednosti. Sve u svemu, taj dan je počeo vrlo dobro, bez obzira na krvave kockice. Trebalo je da zna da to neće potrajati.

Kada se u podne vratio do predstave, jašući brijača bez sedla zato što ga je kuk boleo, a kockice mu čangrljale u glavi, video je da je red ljudi koji čekaju da prođu ispod velikog plavog barjaka razvučenog između dve visoke motke, na kom je krupnim crvenim pismenima izobražen naziv predstave, duži nego što je bio kada je otišao. Dok su ljudi bacali novčiće u ibrik od providnog stakla koji je držao jedan zdepasti konjušar u grubom vunenom kaputu, a on sve odatle prosipao u gvožđem okovani sanduk, sve pod budnim okom drugog, još krupnijeg konjušara, još ljudi je stajalo u red, tako da se činilo kao da se nikada ne skraćuje. Red se protezao i nakon kraja konopca, pa je zamicao za ugao. Za divno čudo, nigde nije bilo guranja. U redu je bilo i očiglednih seljaka, u odeći od grube čoje i s prljavštinom utisnutom u šake, mada su bar lica dece i domaćica bila umivena i čista. Nažalost, Luka je dobio gomilu posetilaca koju je tražio i kojoj se nadao. Sada nema nikakvih izgleda da će ga ubediti da krenu sutra. One kocke govore da će se nešto desiti, nešto sudbonosno za krvavog Meta Kautona, ali šta? Bilo je trenutaka kada su se kockice zaustavile, a on svejedno nije znao šta se dogodilo.

Odmah iza platnenog zida, pored ljudi koji su hrlili da uživaju u izvođačima koji su niz obe strane glavne ulice izvodili svoje tačke, Aludra je preuzimala isporuku dva tovara različitih veličina. Ili možda ne samo obične buradi. „Pokazaću ti kud da odvežeš kola“, reče ta vitka žena vozaru prvih kola, jednom mršavom čoveku isturene vilice. Aludrine do pojasa duge, đinđuvama ukrašene pletenice zanjihaše se kada njen pogled na trenutak pođe za Metom, ali smesta se ponovo okrenu vozaru. „Konji, nakon toga ćeš ih odvesti do vezova, da?“