Bodež snova

Lukina velika kola, sva blistavo crvena i plava, prekrivena zlatnim zvezdama i kometama, kao i srebrnim mesečevim menama, nalazila su se u središtu putujuće predstave, što je moguće dalje od smrdljivih kaveza sa životinjama i konjskih vezova. Bila su okružena manjim kolima, kućicama na točkovima, mahom bez prozora i uglavnom jednobojnih, bez Lukinih dodatnih ukrasa, kao i čadorima veličine omanjih kuća – plavim, zelenim ili crvenim, a ponekad prugastim. Sunce je za skoro svoj prečnik bilo iznad obzorja na nebu kojim su retki beli oblaci lenjo lebdeli, a deca su se igrala obručima i loptama dok su se izvođači zagrevali i pripremali za jutarnje priredbe; muškarci i žene su se uvrtali i istezali, a mnogi od njih su na kaputima ili haljinama imali blistave šljokice. Od njih četiri u labavim šalvarama uvezanim oko članka i bluzama toliko providnim da se skoro sve videlo, Met se štrecnuo. Dve su sedele na sopstvenim glavama preko ćebadi raširenih po zemlji ispred svog crvenog šatora, dok su se druge dve uplele u naizgled nerazmrsive čvorove. Kičme mora da su im od paljene žice! Snagator Petra stajao je nag do pojasa pored zelenih kola koja je delio sa svojom ženom i zagrevao se dižući jednom rukom tegove za koje Met nije bio siguran da li bi ih mogao podići obema rukama. Čoveku su mišice bile deblje od Metovih butina, a nije se ni najmanje znojio. Klarinini psići stajali su u vrsti ispred ulaza u kola, vrteći repićima i željno je iščekujući. Za razliku od Latelinih medveda, Met je mislio da psi te punačke žene izvode svoje tačke da bi joj izmamili osmehe.

Kada mu kockice zvekeću u glavi, uvek je u iskušenju da samo tiho sedne negde gde se po svoj prilici ništa neće desiti i da sačeka da kockice stanu, pa je tako – premda bi uživao u tome da gleda akrobatkinje, gipke koliko i artistkinje – krenuo da prepešači onih pola milje do Džuradora, pomno gledajući ispod oka sve s kojima se susretao na širokom putu od nabijene zemlje. Nadao se da će kupiti nešto.

Ljudi su dolazili da stanu u dugački red iza debelog konopca koji se pružao uz visoki platneni zid oko predstave, a samo je šačica posetilaca imala nešto više od trunčice veza na ženskim haljinama ili muškim kratkim kaputima, dok je nekoliko seljačkih taljiga sa širokim točkovima tandrkalo iza konja ili vola. Prilike su se kretale među omanjom šumom vetrenjača koje su vadile vodu iz zdenaca soli na niskim brdima iza grada i oko dugih bazena za isparavanje. Trgovački karavan koji se sastojao od platnom pokrivenih kola, njih dvadeset koje su vukle zaprege od šest konja, izlazio je kroz gradsku kapiju dok se on približavao, a na klupi pored vozara prvih kola sedela je lično trgovkinja, ogrnuta jarkozelenim plaštom. Jato vrana grakćući prelete preko njegove glave, a on se naježi, ali niko ne nestade pred njegovim očima, i svi su bacali duge senke, koliko je mogao da vidi. Danas drumom ne hode seni mrtvih, mada je bio ubeđen da je upravo to juče video. To što mrtvi hodaju drumovima ne može da znači ništa dobro. To vrlo verovatno ima nekakve veze s Tarmon Gai’donom i Random. Boje mu se uskomešaše u umu i na tren, u sebi, ugleda Randa i Min kako stoje pored jednog velikog kreveta i ljube se. Zatetura se i skoro se spotače o sopstvene čizme. Nisu imali odeće na sebi! Moraće da pazi kada razmišlja o Randu... Boje se opet uskomešaše i na tren uobličiše, a on se opet spotače. Ima i gorih stvari za gledanje od ljubljenja. Dobro da pazi o čemu razmišlja. Svetlosti!

Dva stražara stajala su kod gvožđem okovane kapije oslanjajući se na svoje halebarde. Ljudi prekaljenih lica u belim oklopnim prsnicima i kupastim belim kalpacima sa čelenkama od konjskih repova sumnjičavo su ga gledali. Verovatno misle da je pijan. On im klimnu, pokušavajući da ih odobrovolji, ali njihovi mrgodni izrazi ne promeniše se ni za dlaku. Dobro bi mu došlo žestoko piće. Ali stražari nisu pokušali da ga spreče da uđe, već su ga samo gledali kako prolazi. Pijanice prave nevolje, što naročito važi za čoveka koji je tako rano ujutro već pijan, ali pijanica u dobrom kaputu – jednostavnom, ali dobro skrojenom i od dobre svile – čovek sa čipkom na rubovima rukava nešto je sasvim drugo.

Kaldrmisane džuradorske ulice bile su bučne čak i tako rano: od uličnih prodavača koji su nosili poslužavnike ili stajali iza svojih pokretnih tezgi i na sav glas nudili robu, trgovaca za uzanim stolovima ispred svojih radnji koji urlaju koliko im je roba dobra, do bačvara koji su čekićima nameštali obruče na burad za prevoz soli. Zveket razboja na kojima su se tkali ćilimi skoro da je gušio zvonjavu pokojeg kovačkog čekića, a muziku flauta, bubnjeva i dulčimera koja je dopirala iz gostionica i krčmi ne bi trebalo ni da pominje. Zbrčkan je to grad, s radnjama, kućama i gostionicama odmah pored krčmi i konjušnica, sav od kamena i krovova pokrivenih crvenkastim crepovima.