Читаем Dve Zemlje полностью

Dve Zemlje

Ponter jeste bio sa nekog drugog sveta. Sasvim sigurno je bio. Prilično često se dešava da čovek zaboravi da povuče vodu, ali —

Ponter ne samo da nije povukao vodu, već se obrisao dugačkim papirom na kome je pisalo „dezinfikovano za upotrebu“, umesto toalet-papirom. Niko ko potiče sa bilo kog mesta u razvijenom svetu ne bi mogao da načini takvu grešku. A Ponter jeste poticao iz tehnološki razvijenog društva; s unutrašnje strane njegovog levog zgloba pod kožom je bio ugrađen neobični implant.

Pa, pomislio je Ruben, najbolji način da se otkrije nešto o tom čoveku je razgovor. Bilo je očigledno da on ne govori engleski — ili ne želi da ga govori — ali, kao što je Rubenova baka imala običaj da kaže, sve se može kad se hoće.

„Ponter“, rekao je Ruben, koristeći jedinu reč koju je saznao prethodne večeri.

Čovek je ćutao jedan trenutak predugo, malo nagnuvši glavu na stranu. Zatim je klimnuo potvrdno, ali je to izgledalo kao da taj znak da je nekom drugom, a ne Rubenu. „Ruben“, rekao je zatim.

Ruben se nasmešio. „Tačno. Ja se zovem Ruben.“ Polako je nastavio: „A tvoje ime je Ponter.“

„Ponter, ka“, rekao je Ponter.

Ruben je pokazao na implant na Ponterovoj ruci. „Šta je to?“ — pitao je.

Ponter je podigao ruku. „Pasalab“, rekao je. Zatim je to polako ponovio, slog po slog, verovatno shvatajući da je učenje jezika počelo: „Pas-a-lab.“

U tom trenutku je Ruben shvatio da je pogrešio; nije postojala odgovarajuća engleska reč koju bi on mogao da izgovori. Možda bi reč „implant“ odgovarala, ali smatrao je da je to previše opšti pojam. Odlučio je da pokuša na drugi način. Podigao je jedan prst. „Jedan“, rekao je.

„Kolb“, rekao je Ponter.

Ruben je prstima napravio znak „V“.

„Dva.“

„Dak“, rekao je Ponter.

Tri prsta. „Tri.“

„Narb.“

Četiri prsta. „Četiri.“

„Dost.“

Svih pet prstiju. „Pet.“

„Aim.“

Ruben je nastavio, dodajući prst po prst sa svoje leve ruke sve dok nije čuo nazive za sve brojeva od 1 do 10. Zatim je počeo daizgovara brojeve nasumično da bi se uverio da će Ponter da upotrebi istu reč kao i pre i da ih ne izmišlja. Sudeći po onome što je mogao da zaključi — bilo mu je teško da prati te neobične reči — Ponter nije ni jednom pogrešio; izgleda da je to bio pravi jezik.

Zatim je Ruben počeo da pokazuje pojedine delove svog tela. Pokazao je kažiprstom na svoju obrijanu glavu. „Glava“, rekao je.

Ponter je pokazao svoju glavu. „Kadun“, rekao je.

Onda je Ruben pokazao svoje levo oko. „Oko.“

A onda je Ponter učinio nešto iznenađujuće. Podigao je desnu ruku s dlanom okrenutim ka Rubenu, kao da ga moli da sačeka jedan trenutak, a onda je počeo da brzo govori na svom jeziku, nagnuvši malo glavu na stranu, kao da razgovara sa nekim pomoću nevidljivog telefona.

„Ovo je patetično!“ — rekao je Hak, kroz Ponterove slušne implante.

„Ma nemoj!“ — uzvratio je Ponter. „Znaš, mi nismo kao ti, mi ne možemo tako jednostavno da memorišemo informacije.“

„Tim gore po vas“, rekao je Hak. „Ali, zaista Pontere, da si iole obratio pažnju na ono što su oni govorili jedni drugima i tebi otkako smo stigli ovde, već bi znao mnogo više od njihovog jezika nego što je samo jednostavan spisak imenica. Ja sam katalogizirao sa visokim stepenom proverenosti 116 reči iz njihovog jezika, a sa prihvatljivim stepenom verovatnoće još 240, zasnovano na kontekstu u kojem su bile upotrebljene.“

„Dobro“, rekao je Ponter, donekle smekšavši, „ako misliš da ti to možeš da uradiš bolje nego ja...“

„Sa svim dužnim poštovanjem, i šimpanze bi mogle bolje od tebe da uče jezik.“

„Odlično!“ — rekao je Ponter. Spustio je ruku i izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu i uključio spoljni zvučnik. „Uradi ti to!“

„Biće mi zadovoljstvo“, rekao je Hak kroz slušne implante, a zatim se prebacio na spoljni zvučnik i —

„Zdravo“, začuo se ženski glas. Rubenu je srce jače zakucalo. „Hej! Ti tamo!“

Ruben je pogledao nadole. Glas je dopirao iz neobičnog implanta na Ponterovoj levoj ruci. „Obraćaj se u pravcu ruke“, rekao je implant.

„Hmm“, rekao je Ruben. A onda: „Zdravo.“

„Zdravo, Rubene“, odgovorio mu je ženski glas. „Ja se zovem Hak.“

„Hak“, ponovio je Ruben, blago odmahujući glavom. „Gde si ti?“

„Ja sam ovde.“

„Ne, hoću da znam gde si ti zaista? Shvatam da je ta stvarčica neka vrsta telefona; nije dozvoljeno da se one koriste u bolnicama jer mogu da utiču na opremu. Možemo li da te pozovemo — !

Biiip!

Ruben je zaćutao. Zvuk biiip dopro iz implanta.

„Učenje jezika“, rekao je Hak. „Prati me.“

„Učenje? Ali — “

„Prati me“, ponovio je Hak.

„Hmm, da, dobro. U redu.“

Iznenada, Ponter je klimnuo glavom, kao da je čuo neki zahtev koji Ruben nije čuo. Pokazao je na vrata sobe.

„To?“ — pitao je Ruben. „Oh, to su vrata.“

„Mnogo reči“, rekao je Hak.

Ruben je klimnuo glavom. „Vrata“, rekao je. „Vrata.“

Ponter je ustao sa kreveta i krenuo ka vratima. Zatim je stavio svoju krupnu šaku na kvaku i otvorio ih.

„Uf, rekao je Ruben. A onda: „Otvoriti.“