Dve Zemlje

„Ja ga nisam ubio“, rekao je Adikor ponovo. „Veruj mi. Nedostaje mi više nego što to mogu da kažem. To je — “ Zastao je. Želeo je da naglasi da još nije bio period Kada dvoje postaje jedno otkako je Ponter nestao i da Džasmel nije još uvek morala da se suoči sa njegovom odsutnošću. Zaista, bilo bi neuobičajeno da je videla svog oca u poslednja tri dana, u vreme Kada dvoje prestaje da bude jedno. Adikor je bio taj koji je morao da se suoči sa realnošću Ponterovog odsustva, sa prazninom koja je vladala u njihovom domu, i on je to osećao svakog trenutka kada je bio budan otkako je Ponter nestao. Ipak, nije imalo svrhe da se raspravljaju čija je tuga veća; priznavao je, uostalom, da su, bez obzira na to koliko on voli Pontera, ipak Ponter i njegova kćerka Džasmel genetski povezani.

Možda je Džasmel razmišljala o istom.

„I meni nedostaje. Već — “ Odvratila je pogled od njega. „Nisam provela mnogo vremena s njim u vreme Kada dvoje postaje jedno. Postoji taj mladić, znaš, koji...“

Adikor je klimnuo glavom. Nije bio potpuno siguran kako izgleda biti otac mlade žene. On sam nije imao dete iz Generacije 147, iako je bio sa Lurt kada je ta Generacija začeta, ali ona tada nije ostala trudna i oni su morali da podnose neizbežne šale o fizičaru i hemičarki koji ne znaju biologiju. Adikorov potomak iz Generacije 148, Dab, bio je mali dečak koji je živeo sa svojom majkom i koji je želeo da provede svaki mogući trenutak sa svojim ocem kada bi se našli svakog meseca. Međutim, Adikor je slušao Pontera kako se ... pa, ne baš žali — razumeo je on da je to prirodni tok stvari — ali, ipak, kako govori da ga je rastužilo što je Džasmel imala tako malo vremena za njega u vreme Kada dvoje postaje jedno. Adikor je to znao, a sada mu se činilo da Džasmel počinje da se suočava sa činjenicom da njen otac više nikada neće biti ponovo tu, da je propustila vreme koje je mogla da provede s njim, a da sada ne postoji način da se to popravi, način da se to nadoknadi, i da je on neće više nikada ponovo zagrliti, da čak neće više ni čuti njegov glas i slušati kako je hvali ili joj priča neku šalu ili je pita kako je.

Adikor se osvrnuo po sobi i otišao da sedne. Stolica je bila od drveta, i napravila ju je ona ista žena drvodelja koja je napravila i stolice koje su on i Ponter držali na tremu; ta žena je bila Klastina poznanica.

Džasmel je sela na stolicu na suprotnom kraju sobe. Robot koji je čistio je otišao u drugi deo kuće.

„Da li znaš šta će se dogoditi ako me proglase krivim?“ — pitao je Adikor.

Džasmel je sklopila oči, možda da bi sprečila sebe da na trenutak spusti pogled naniže. „Da“, rekla je tiho. A onda, kao da se brani. „U čemu je razlika, uostalom? Ti već imaš dvoje dece.“

„Ne, nemam“, rekao je Adikor. „Imam samo jedno dete, iz Generacije 148.“

„Oh“, rekla je Džasmel tiho, osećajući se verovatno nelagodno što zna manje o partneru svog oca nego što Adikor zna o kćerkama svog partnera.

„Osim toga, ne radi se samo o meni. Moj sin Dab će takođe biti sterilisan, kao i moja sestra Kelon — svi oni koji dele pedeset procenata mog genetskog materijala.“

Naravno, sada više nije bilo ono varvarsko vreme iz davnina, sada je bilo doba genetskog testiranja. Ako bi se pokazalo da Kelon ili Dab nisu nasledili Adikorove nepodobne gene, bili bi pošteđeni operacije. Ali, mada su neki zločini imali jedan jedini genetski uzrok koji je mogao da se razume, ubilačka crta nije imala toliko jednostavne karakteristike. Ubistvo je bilo toliko užasan zločin da ni najmanja mogućnost, ma kako mala, da se predispozicija za to prenosi dalje nije smela da bude dopuštena.

„Žao mi je zbog toga“, rekla je Džasmel. „Ali — “

„Nema nikakvog 'ali' „, rekao je Adikor. „Ja sam nevin.“

„Onda će i sudija to isto da zaključi.“

Ah, naivnost mladosti, pomislio je Adikor. To bi gotovo bilo dražesno, da ulog nije bio toliko veliki. „Ovo je izuzetno neobičan slučaj“, rekao je Adikor. „Čak i ja to priznajem. Ali nije bilo razloga da ubijem čoveka kojeg volim.“

„Daklar kaže da je za tebe bilo teško da uvek budeš u senci mog oca.“

Adikor je osetio da se ukočio. „Ne bih to tako nazvao.“

„Ja bih“, rekla je Džasmel. „Budimo iskreni — moj otac je bio inteligentniji od tebe. Nije ti se dopadalo to što predstavljaš samo dodatak njegovoj genijalnosti.“

„Svako od nas doprinosi najbolje što može“, rekao je Adikor, citirajući Zakonik civilizacije.

„Zaista je tako“, rekla je Džasmel. „Ali ti si želeo da tvoj doprinos bude značajniji. Međutim, u vašem zajedničkom radu, Ponterove zamisli su bile te koje su korišćene.“

„To nije razlog da ga ubijem“, oštro je uzvratio Adikor.

„Zar nije? Mog oca nema, a samo ti si bio s njim kada je nestao.“

„Da, njega nema. Njega nema i — “ Adikor je osetio kako mu se suze skupljaju u očima, suze tuge i frustriranosti. „Mnogo mi nedostaje. Reći ću ti ovo visoko podignute glave: ja to nisam učinio. Nisam nikako mogao da to učinim.“