Gospodar haosa

Rand podseti sebe da naloži gazdarici Harfor, glavnoj sobarici, da pronađe dovoljno livreja za sve, kako pridošlice ne bi osećale obavezu da rade u svojoj najboljoj odeći. Livreje u palati svakako su bile finije od svega što su seljani imali, osim možda za dane svetkovina. Slugu je bilo manje nego u Morgazino vreme, a mnogi muškarci i žene u crveno-beloj odeći bili su sedi i pogureni, izvučeni iz odaja za one koji su službu davno okončali. Umesto da pobegnu kao što su mnogi drugi uradili, prekinuli su svoju mirovinu kako ne bi morali da prisustvuju propadanju palate. Još jedno podsećanje. Neka gazdarica Harfor – glavna sobarica nije bila neka visoka titula, ali Rina Harfor je kraljevskom palatom upravljala iz dana u dan – pronađe dovoljno slugu da ovi stari budu u mogućnosti da uživaju u zasluženoj penziji. Da li im se novčana sledovanja i dalje isplaćuju otkad je Morgaza umrla? Trebalo je toga ranije da se seti; Halvin Nori, glavni pisar, sigurno to zna. Bilo je to kao da ga na smrt umlaćuju perjem. Sve ga je podsećalo na nešto drugo što je valjalo uraditi. Putevi; to nije bilo nikakvo perce. Postavio je stražu na drumsku kapiju ovde, u Kaemlinu, kao i na one blizu Tira i Kairhijena, ali nije bio čak ni siguran koliko ih još ima.

Da, rado bi trampio sve njihove naklone i knikseve, svu tu počasnu stražu, sva pitanja i terete, sve te ljude čije potrebe treba zadovoljiti, za dane kada je morao da brine samo o tome kako će doći do kaputa za sebe. Naravno, u tim danima ne bi mu dozvolili ni da prođe ovim hodnicima, svakako ne bez druge vrste straže, one koja bi se postarala da on ne mazne srebrni i zlatni pehar iz udubljenja u zidu, ili rezbariju od slonovače sa stola s intarzijom od lapisa.

Bar mu ovog jutra glas Lijusa Terina nije mrmljao u glavi. Činilo se da je makar ovladao misaonim trikom koji je naučio od Taima; Bašeru je curkao znoj niz lice, ali Randa je vrućina jedva doticala. Imao je na sebi kaput od sive svile sa srebrnim vezom, zakopčan oko grla, i mada mu je bilo malčice toplo, nije mu izbila ni kap znoja. Taim ga je uveravao kako s vremenom neće više ni osećati vrućinu ili hladnoću dovoljno jaku da onesposobi druge ljude. Morao je da se udalji, usredsredi na svoju unutrašnjost, pomalo nalik na pripreme da prigrli saidin. Čudno kako je to tako blizu Moći, a opet nema nikakve veze s njom. Jesu li Aes Sedai činile isto? Nikada nije video nijednu da se znoji. Ili jeste?

On se najednom glasno nasmeja. Pita se da li se Aes Sedai ikad znoje! Možda još nije poludeo, ali može da prođe kao pravi tikvan.

„Zar sam rekao nešto smešno?“, suvo upita Bašer, stiskajuči brkove zglavcima. Neke Device pogledaše ga s iščekivanjem; trudile su se da shvate mokrozemački humor.

Rand nije znao kako Bašeru uspeva da ostane hladnokrvan. Koliko tog jutra do palate su stigle glasine o borbama u Krajinama, između Krajišnika. Putničke priče nicale su kao pečurke posle kiše, ali ova je stigla sa severa, naizgled sa trgovcima koji su putovali čak do Tar Valona. Nije bilo rečeno ko se tačno borio protiv koga, niti gde. Saldeja je bila moguće mesto kao i svako drugo, a Bašeru odatle nije stigao nikakav glas otkad je otišao, pre više meseci, a opet je, sudeći po učinku glasina na njega, isto tako mogao čuti i da je repa poskupela.

Naravno, ni Rand nije znao ništa o onome što se zbivalo u Dvema Rekama – osim nejasnih glasina o tome da je ustanak negde na zapadu dospeo i do njegovog doma; u ovo doba to je moglo biti i sve i ništa – ali za njega to nije bilo isto. On je napustio Dve Reke. Aes Sedai su imale uhode posvuda i on se ne bi ni u bakrenjak opkladio da ih Izgubljeni nemaju. Ponovorođeni Zmaj nije se zanimao za beznačajno selo u kojem je Rand al’Tor odrastao; odavno je to prevazišao. Da nije, Emondovo Polje bilo bi talac koji bi mogao da se upotrebi protiv njega. Opet, nije želeo da cepidlači sam pred sobom. Napuštanje je bilo napuštanje.

Kad bih samo našao način da izbegnem svoju sudbinu, da li bih ičim zaslužio to? To je bila njegova misao, a ne misao Lijusa Terina.

Slegnuvši ramenima, koja su najednom počela tupo da ga tište, zadržao je laki prizvuk u glasu. „Oprosti, Bašere. Upravo mi se dogodilo nešto čudno, ali slušao sam. Rekao si da se Kaemlin puni. Na svakog čoveka koji je pobegao zato što se uplašio lažnog Zmaja, dva su došla zato što to nisam, kao što nije ni on. Shvataš?“

Bašer zastenja, što je moglo da znači bilo šta.

„Koliko ih je došlo zbog drugih razloga, Rande al’Tore?“ Bael je bio najviši čovek koga je Rand ikad video, za dobru glavu viši od samog Randa. On je činio čudnu suprotnost Bašeru, nižem od svih Devica osim od Enaile. Baelova tamnoriđa kosa bila je dobrano prošarana sedim vlasima, ali lice mu je bilo mršavo i grubo, plave oči oštre. „Imaš dovoljno neprijatelja za stotinu ljudi. Pazi šta ti kažem, ponovo će pokušati da te ubiju. Među njima možda ima i Senotrka.“