Gospodar haosa

„Moj gospodar izlazi?“, žalosno upita Nerim kada Met podiže svoj šešir. „U tom kaputu? Bojim se da je na ramenu još ona mrlja vina od sinoć. Ja bih je uklonio da moj gospodar nije jutros na brzinu navukao to, a tu je i rez na rukavu – od noža, pretpostavljam – koji bih zakrpio.“

Met ga pusti da iznese sivi kaput sa zavojitim ukrasima od srme na orukavlju i visokom okovratniku, a dade mu zeleni sa zlatovezom.

„Verujem da će moj gospodar bar pokušati da ga danas ne uprlja krvlju. Tako je teško ukloniti mrlje od krvi.“

Tako su se nagodili. Met je trpeo Nerimovo nesrećno lice i turobne primedbe, puštao je čoveka da donosi, čisti i dodaje mu stvari koje bi isto tako mogao i sam da uzme; zauzvrat, Nerim se složio, nevoljno, da ne pokušava stvarno da ga oblači.

Proverivši jesu li na mestu noževi sakriveni u rukavima, pod kaputom i pod prevrnutim sarama čizama, Met ostavi koplje naslonjeno u uglu pored razvezanog luka pa siđe do prednjeg dela gostionice. Oko tog koplja rojili su se poput muva na med idioti željni tuče.

I pored šešira, na Metovom licu zasij a znoj onog trena kad je iskoračio iz senke i kakve-takve hladovine gostionice. Jutarnje sunce odgovaralo je podnevnom usred leta, u običnim vremenima, ali Trg Mol Hara bio je pun ljudi. Met je najpre stajao i namršteno motrio Tarezinsku palatu. Džuilin i Tom osmatrali su iznutra, sa Vaninom spolja, i kako su onda uspevale da se iskradu neprimećene? Izlazile su gotovo svakog dana. Posle trećeg puta, Met je postavio ljude da osmatraju svaki mogući izlaz iz te gomile belog kamena i maltera pod kupolom, a mesta su zauzimali pre zore. Bilo ih je sasvim dovoljno, uključujući njega i Nalesina. Niko nije video ni dlaku, ali baš pred podne Tom izađe da im kaže kako su žene nekako otišle. Stari zabavljač bio je van sebe, spreman da iščupa rođene brkove. Met je znao šta se događa. Rade to samo da bi mu prkosile.

Nalesin i ostali čekali su u smrknutoj znojavoj gomili. Nalesin se poigravao balčakom svoga mača kao da je željan da ga danas upotrebi.

„Danas ćemo pogledati preko reke“, reče Met. Nekoliko pripadnika Crvene ruke razmeni nesigurne poglede. Čuli su govorkanja.

Vanin se prebacivao s noge na nogu odmahujući glavom. „Gubimo vreme", reče on ravno. „Gospa Elejna nikada ne bi otišla na takvo mesto. Aijelka, možda, ili Birgita, ali ne gospa Elejna.“

Met na trenutak zatvori oči – kako li je Elejna uspela da uništi dobrog čoveka za tako kratko vreme? Nadao se da će dovoljno vremena bez njenog uticaja povratiti Vanina, ali nada mu se polako gasila. Svetlosti, kako samo prezire plemkinje. „Pa, ako ih ne vidimo danas, možemo da zaboravimo na Rahad – štrčaće poput obojenih ševa u jatu kosova, tamo – ali nameravam da ih pronađem makar se skrivale pod krevetom u Jami usuda. Pretražujte po dvojica, kao obično, i čuvajte leđa jedan drugom. Sad da pronađemo nekog čamdžiju koji će nas prevesti preko. Spaljen bio, nadam se da nisu otišle da prodaju voće na brodovima Morskog naroda.“

Elejni je ulica ličila na onu iz Tel’aran’rioda – nad neravan pločnik nadvijale su se petospratnice i šestospratnice od cigala prekrivene oljuspanim belim malterom, nabijene jedna do druge. Samo su u ovo doba dana, kad je zlatno sunce peklo iznad glava, senke potpuno nestajale iz uskih prolaza. Muve su svuda zujale. Jedina razlika u poređenju sa Svetom snova bilo je rublje koje je visilo sa prozora, ljudi – nije ih bilo mnogo napolju, naravno – i mirisi, duboka oštra isparenja raspadanja zbog kojih je disala plitko. Na nesreću, sve ulice u Rahadu ličile su jedna na drugu.

Zaustavivši Birgitu dodirom ruke, odmeravala je ružnu gomilu cigala na kojoj je pomodreli veš visio sa polovine prozora. Odnekud iznutra dopirao je slabašan plač odojčeta. Broj spratova bio je pravi – šest. Ona je bila sigurna da ih je šest. Ninaeva je ustrajavala na pet.

„Ne mislim da treba da stojimo i zijamo", meko reče Birgita. „Ljudi nas posmatraju.“

To nije baš bila istina, samo se Birgita brinula za nju. Muškarci bez košulja, u često pocepanim prsnicima, kočoperili su se niz ulicu dok im je sunce odsijavalo sa mesinganih naušnica u obliku alki i mesinganog prstenja sa staklom u boji, ili su se šunjali uokolo poput pasa koji bi mogli da zareže ali i da ujedu. U stvari, tako su se držale i žene, u najčešće iznošenim haljinama i s njihovim nakitom od mesinga i obojenog stakla. Svi su nosili zakrivljene noževe zadenute za pojas, a poneki i obične noževe za rad.