Gospodar haosa

Čangrljajući sa pet kockica u kožnoj čaši, Met ih prosu na sto. Zaustaviše se na dve krune, dve zvezde i kupi. Pristojno bacanje; ništa više. Sreća mu se kretala u talasima, a ovog trenutka činilo se da je talas nizak, što je značilo da je dobio ne više od polovine svojih bacanja. Do sada je uspeo da izgubi deset zaredom, što je bilo potpuno neuobičajeno za njega. Kockice pređoše plavookom strancu, grubom čoveku uskog lica koji je izgleda imao podosta novčića za dopunjavanje, i pored svog jednostavnog smeđeg kaputa.

Vanin se nagnu da prošapuće Metu u uvo: „Ponovo su izašle. Tom tvrdi da nema pojma kako.“ Met tako pogleda u debeljka da se ovaj ispravi brže nego što bi iko očekivao od tako krupnog čoveka.

Iskapivši polovinu punča od medendinje iz svog srebrnog pehara, Met se namršti na sto. Ponovo! Bacanje plavookog čoveka kotrljalo se preko stola, a kockice se zaustaviše na tri krune, ruži i štapu. Njegova pobeda izazva žamor.

„Krvi mu i pepela", mrmljao je Met. „Još mi samo treba da se Kći Devet meseca pojavi i položi prava na mene.“ Plavooki čovek zagrcnu se svojim slavljeničkim pićem. „Je li ti poznato ime?“, upita ga Met.

„Punč mi je otišao kuda ne treba", reče čovek s mekim tečnim naglaskom koji Met nije poznavao. „Koje ime si pomenuo?“

Met umirujuće odmahnu rukom; viđao je tuče koje su otpočinjale i beznačajnijim povodom. On pokupi svoje zlato i srebro nazad u kesu, pa je nabi u jedan od džepova na kaputu dok je ustajao. „Završio sam. Blagoslov Svetlosti na svima ovde.“ Svi za stolom ponoviše blagoslov, čak i stranac. Ljudi su u Ebou Daru bili vrlo pristojni.

Iako još nije bila sredina jutra, zajednička soba već se popunila, a još jedan krug kockica izazvao je još smeha i povika. Dva mlađa sina gazdarice Anan pomagali su devojkama koje su posluživale da iznesu kasni doručak. Sama gostioničarka sedela je u zadnjem delu prostorije, blizu belih kamenih stepenica bez rukohvata, držeći sve na oku, uz mladu, lepuškastu ženu čije su krupne crne oči imale razdragan odsjaj, kao da ona zna neku šalu koju niko drugi ne zna. Lice joj je bilo savršen oval uokviren sjajnom crnom kosom, a dubok izrez njene sive haljine sa crvenim pojasom pokazivao je izazovan prizor. Razdraganost u očima poveća joj se kada se osmehnula Metu.

„Sa tvojom srećom, gospodaru Kautone", reče gazdarica Anan, „moj muž bi trebalo da te pita kuda da šalje svoje ribarske brodove.“ Zbog nečega joj je glas bio veoma suv.

Met bez treptaja prihvati oslovljavanje. U Ebou Daru, malo ko bi izazvao osim drugih lordova; za njega je to bila prosta računica. Bilo je mnogo manje lordova nego običnih ljudi, a to je značilo manje prilika da će neko pokušati da zabode nož u njega. Pa i pored toga, morao je da razbije tri glave u poslednjih deset dana. „Bojim se da se moja sreća ne proteže na takve stvari, gazdarice.“

Pored njega se iznenada stvori Olver. „Možemo li na trke, Mete?“ , pitao je nestrpljivo.

Frijela, srednja ćerka gazdarice Anan, dotrča i uhvati dečaka za ramena. „Oprosti, gospodaru Kautone", reče mu uzbuđeno, „izmigoljio mi se. Tako mi Svetlosti, jeste.“ Uskoro je trebalo da se uda – pripijena srebrna ogrlica za njen venčani nož već joj je krasila vitki vrat – a dobrovoljno se javila da pazi na Olvera, i uz smeh govorila kako želi da ima šest sinova. Metu se učini da se sada već nada ćerkama.

Nalesin je upravo silazio niz stepenice, i Met ga namršteno prostreli pogledom, tako teškim da se zaustavio na mestu. On je prijavio Vetra za dve trke, sa Olverom kao jahačem – ovde su dečaci jahali na trkama – a Met nije imao pojma dok se to nije završilo. To što se Vetar pokazao dostojan svoga imena nije mnogo pomoglo. Dve pobede učinile su da Olver poželi još. „Nije tvoja krivica, gazdarice", reče Met Frijeli. „Stavi ga u bačvu, ako moraš, imaš moj blagoslov.“

Olver ga optužujuće pogleda, ali trenutak kasnije okrenu se Frijeli i počasti je drskim cerekom koji je negde usput pokupio. Delovao je čudno sa njegovim klempavim ušima i širokim ustima; on nikada neće biti zgodan momak. „Sedeću mirno ako me pustiš da te gledam u oči. Imaš predivne oči.“

Frijela je prilično ličila na svoju majku, ne samo izgledom. Ona se slatko nasmeja i počeša ga ispod brade, nateravši ga da pocrveni. Njena majka i krupnooka žena osmehnuše se prema stolovima.

Odmahujući glavom, Met pođe uz stepenice. Moraće da porazgovara sa dečakom. Pa ne može tek tako da se kezi svakoj ženi koju vidi. A još joj je i rekao kako ima prelepe oči! U tim godinama! Met nije imao pojma odakle to Olveru.

Kada je stigao do Nalesina, ovaj mu reče: „Ponovo su se išunjale, zar ne.“ To nije bilo pitanje, a kad Met klimnu glavom, on povuče svoju zašiljenu bradicu i opsova. „Prikupiću ljude, Mete.“

Nerim se muvao po Metovoj sobi, brišući sto krpom kao da služavke već nisu toga jutra obrisale prašinu. On je delio manju sobu pored te sa Olverom i retko je napuštao Izgubljenu ženu. Ebou Dar je razuzdan i prost, tvrdio je.