Gospodar haosa

Istinu govoreći, niko nije ni obraćao pažnju na nju i Birgitu, iako je Birgitino ostarelo lice često bivalo izazivačko, a ona sama je bila visoka za ženu iz Ebou Dara. To je bilo ono što su videli, uz pomoć ne baš jednostavnog tkanja Vazduha i Vatre koje je Elejna ispovrnula i vezala. Kada bi Elejna pogledala u Birgitu, videla bi ženu sa tankim borama, crnih očiju i crne kose prošarane sedima. Prerušavanje je bilo lakše što ste bliže ostajali stvarnom izgledu osobe, tako da je kosa koja se Birgiti spuštala niz leđa, uvezana na četiri mesta otrcanim zelenim trakama, bila upadljivo duža nego što su Eboudarke obično nosile, ali ni Elejna nije podsekla svoju kosu, a činilo se da niko na to ne obrača pažnju. Bilo je to savršeno prerušavanje; samo je želela da ne mora i da se znoji. Uz dodatak još zamršenijeg tkanja Duha koje je sakrivalo ženinu sposobnost da usmerava, Elejna je prošla pravo pored Merilile izlazeći iz palate toga jutra. Još uvek je držala to tkanje – ne jednom su videle Vandenu i Adeleas na ovoj strani reke.

Njihova odeća nije nastala tkanjem Moći, naravno; nosile su pohabane vunene haljine sa rasparanim vezom na rukavima i oko dubokih uskih izreza. Košulje i čarape takođe su bile vunene, a Elejnu su njene, bar joj se tako činilo, svrbele. Tilin ih je opskrbila odećom, ali i različitim savetima i venčanim noževima belih kanija. Izgleda da su udate žene manje podložne izazovima od neudatih, a udovice koje odbijaju drugi brak najmanje od svih. I godine su pomagale. Niko nije izazivao sedokosu baku, iako bi ona mogla da izazove nekog drugog.

„Mislim da možemo da uđemo", reče Elejna, a Birgita stupi ispred nje, s rukom na nožu zadenutom u njen grubi smeđi vuneni pojas, i odgurnu neobojena vrata. Iza njih je bio polumračan hodnik duž kojeg su se pružala gruba vrata, sa strmim uzanim stepeništem od olupane cigle u pozadini. Elejna još nije uzdahnula s olakšanjem.

S belim kanijama ili bez njih, ulazak u zgradu gde ne pripadate ovde je odličan način da završite u tuči noževima. Kao i raspitivanje i radoznalost. Tilin ih je upozorila na to, ali prvoga dana posetile su krčme, označene samo plavim vratima, nameravajući da kažu kako kupuju stvari iz starih skladišta da bi ih obnovile i ponovo prodale. Ona je krenula sa Birgitom, a Ninaeva sa Avijendom, da bi pokrile veći predeo. Zajedničke sobe bile su tamna, turobna mesta, i Birgita ju je dva puta izgurala napolje, s bodežom u rukama, Baš pre nego što bi počele ozbiljne nevolje. Drugi put, Elejna je morala nakratko da usmerava, saplevši dve žene koje su izjurile za njima na ulicu, a čak i tada Birgita je bila sigurna da ih je neko pratio do kraja dana. Ninaeva i Avijenda imale su iste neprilike, osim što ih niko nije pratio; Ninaeva je stvarno udarila neku ženu stolicom. Tako su odbačena i najbezazlenija pitanja, a preostalo im je samo da se nadaju da neće naleteti na nož prolazeći kroz vrata.

Birgita se pela uz stepenice, iako se često okretala da pogleda i iza sebe. Mirisi kuvanja mešali su se sa smradom Rahada i izazivali mučninu. Beba je prestala da plače, ali negde u zgradi neka je žena počela da viče. Na trećem spratu, muškarac širokih ramena, bez košulje ili prsnika, otvorio je vrata upravo kad su one naišle. Birgita se namršti na njega, a on podiže obe ruke, sa dlanovima prema njima, i brzo se povuče iz hodnika, šutnuvši vrata da se zatvore za njim. Na poslednjem spratu, gde je trebalo da bude skladište ako je ovo prava zgrada, ispijena žena u prljavoj lanenoj košulji sedela je na stoličici u svom dovratku, hvatajući ono malo povetarca, i oštrila bodež. Glava joj se okrenu ka njima, a sečivo prestade da se kreće po brusu. Nije skidala pogled sa njih dok su se lagano povlačile niz stepenice, a meko struganje metala po kamenu nije započelo sve dok nisu stigle do donjeg sprata. Elejna tada ispusti uzdah olakšanja.

Bilo joj je veoma drago što Ninaeva nije prihvatila njenu opkladu. Deset dana. Ispala je lakoverna budala. Ovo je bio jedanaesti dan od njenog hvalisanja, jedanaest dana u kojima joj se ponekad činilo da ujutro i uveče hoda istom ulicom, jedanaest dana bez ikakvog nagoveštaja gde je zdela. Ponekad su ostajale u palati samo da bi razbistrile glave. Sve je bilo tako onespokojavajuće. Makar ni Vandena i Adeleas nisu imale sreće. Koliko je Elejna mogla da vidi, niko u Rahadu ne bi dragovoljno razgovarao sa Aes Sedai. Ljudi bi naprosto nestali kada bi shvatili šta su njih dve; videla je dve žene kako pokušavaju da izbodu Adeleas, bez sumnje da bi opljačkale budalu koja šeta Rahadom u svilenoj haljini, a dok je Smeđa sestra podigla njih dve na tokovima Vazduha i gurnula ih kroz neki prozor dva sprata iznad ulice, na vidiku više nije bilo ni žive duše. Pa, ona neće dopustiti ovima dvema da nađu njenu zdelu i otmu joj je ispred nosa.