Gospodar haosa

„On je u Kairhijenu, izležava se u Sunčevoj palati, reklo bi se.“ Egvena je uspela da ne trepne. Ni Bair ni Melaina nisu bile otvorene, ali Melaina je natmureno mrmljala o Aes Sedai dok je Bair rekla kako ih sve treba redovno tući; šta god da Sorilea kaže, jednostavne batine bi trebalo da budu dovoljne. Egvena se veoma plašila da je Merana nekako uspela da zakorači u pogrešnom pravcu. Bar je držao Elaidine poslanice na odstojanju; ona je mislila da on ne ume da se nosi sa njima ni upola dobro kao što je mislio. „Perin je s njim. I Perinova žena! Oženio se Failom!“ To izazva uzvike; Ninaeva je smatrala kako je Faila suviše dobra za njega, ali to je rekla široko se osmehujući; Elejna reče kako se nada da će biti srećni, ali zbog nečega je zvučala kao da sumnja u to. „I Loijal je tamo, i Min. Nedostaje samo Met i nas tri.“

Elejna je grickala donju usnu. „Egvena, hoćeš li da preneseš... poruku Mudrima za Min? Reci joj...“ Oklevala je, grizući usnu dok je razmišljala. „Reci joj kako se nadam da će moći da zavoli Avijendu koliko voli mene. Znam da to zvuči čudno“, nasmejala se. „To je nešto lično među nama.“ Ninaeva je pogledala Elejnu vrlo čudno, isto kao što je i Elejna gledala nju.

„Hoću, naravno. Samo, ne nameravam da ponovo razgovaram sa njima u skorije vreme.“ To nije imalo mnogo svrhe kad su tako zatvorene kada je o Randu reč. A i tako neprijateljski raspoložene prema Aes Sedai.

„O, dobro", brzo reče Elejna. „To stvarno nije bitno. Pa, ako ne možemo da koristimo potrebu, moraćemo da koristimo noge, a u Ebou Daru moje upravo bole. Ako ti ne smeta, vraćam se u svoje telo da se propisno naspavam.“

„Samo ti idi", reče Ninaeva. „Ja ću ostati još samo malo.“ Kada je Elejna nestala, ona se okrenu Egveni. Haljina joj se opet promenila, a Egvena pomisli kako odlično zna zbog čega. Bila je svetloplava, sa dubokim izrezom. U kosi je imala cveće, u kiku su joj bile upletene mašne, kao što bi bile za njeno venčanje, tamo, kod kuće. Egveni se srce steže zbog nje. „Jesi li čula išta o Lanu?", tiho upita Ninaeva.

„Ne, Ninaeva, nisam. Tako mi je žao. Volela bih da mogu da ti kažem nešto bolje. Znam da je još živ, Ninaeva. I znam da te voli koliko i ti voliš njega.“

„Naravno da je živ", odlučno reče Ninaeva. „Neću dopustiti ništa drugo. Nameravam da ga učinim svojim. On jeste moj, a ja neću dopustiti da bude mrtav.“

Kada je Egvena probudila samu sebe, Sijuan je sedela pored njenog poljskog kreveta, jedva vidljiva u tami. „Je li gotovo?", upita Egvena.

Sjaj okruži Sijuan dok je pravila mali štit protiv prisluškivanja oko njih dve. „Od šest sestara na dužnosti koja će početi u ponoć, samo tri imaju Zaštitnike, a ti će Gaidini biti na straži napolju. Biće poslužene čajem od nane, uz mali dodatak, koji ne bi trebalo da osete.“

Egvena za trenutak zatvori oči. „Radim li pravu stvar?“

„Ti pitaš mene?", zagrcnu se Sijuan. „Uradila sam ono što mi je naređeno, majko. Radije bih skočila u ribnjak pun gladnih srebrozuba nego što bih pomagala tom čoveku da pobegne, ako bi to zavisilo od mene.“

„One će ga smiriti, Sijuan.“ Egvena je već raspravljala o ovome sa njom, ali trebalo joj je da to još jednom prođu, zbog nje same, da samu sebe ubedi kako ne greši. „Čak ni Šerijam više ne sluša Karlinju, a Lelejna i Romanda to pokušavaju da proguraju. Ili to, ili da neko stvarno uradi ono što Delana uporno nagoveštava. Neću dopustiti ubistvo! Ako ne možemo čoveku da sudimo a potom ga pogubimo, onda nemamo prava da sredimo da on umre. Neću dozvoliti da ga ubiju, a ne mogu da dopustim ni da ga smire. Ako je Merana stvarno nečim uznemirila Randa, to bi bilo kao bacanje debele cepanice u vatru. Volela bih samo da mogu biti sigurna da će otići i pridružiti se Randu a ne pobeći, Svetlost zna kuda i uraditi Svetlost zna šta. Bar će tako tamo postajati neki način da se nadgleda šta on radi.“ Egvena ču kako se Sijuan vrpolji u tami.

„Uvek sam mislila da je ešarpa teška koliko i trojica dobrih muškaraca", tiho reče Sijuan. „Malo je lakih odluka koje Amirlin mora da donese, a platiće skupo ako pogreši. Ponekad i ako je u pravu.“

Egvena se meko nasmeja. „Nešto mi se čini da sam to već čula.“ Posle nekog vremena njena veselost splasnu. „Postaraj se da nikoga ne povredi pri odlasku, Sijuan.“

„Po tvome naređenju, majko.“

„Ovo je užasno", mrmljala je Nisao. „Ako se pročuje, osuda će biti dovoljno teška da te otera u izgnanstvo, Mirela. A i mene sa tobom. Pre četiri stotine godina to je možda bilo uobičajeno, ali niko tako ne misli danas. Neki će to nazvati zločinom.“

Mireli je bilo drago što je mesec već bio u opadanju. Nije joj se video izraz lica. Trebalo je sama da izvede Lečenje, ali Nisao je proučavala bolesti uma, stvari koje Moć nije mogla ni da dotakne. Mirela nije bila sasvim sigurna da li se ovo uopšte računa u bolest, ali vredelo je pokušati sa svakim oruđem koje bi moglo da pomogne. Nisao je mogla da priča šta hoće; Mirela je znala da bi radije odsekla sebi ruku nego što bi propustila ovu mogućnost da produbi istraživanje.