Gospodar haosa

Bio je to prvi dan Praznika svetala, najkraćeg dana u godini, i poslednjeg, a Perin nije mogao ni da zamisli da bi ijedna proslava mogla izgledati kao ova u Kairhijenu. U Dvema Rekama održaće se igranka, ali ovo...! Kairhijenjani kao da su namerili da u dva praznična dana nadoknade celu godinu trezvene uzdržanosti. Pristojnost je pala u bunar, a sa njome svaka prepreka između puka i plemstva, bar u javnosti. Znojave žene u prostoj gruboj vuni posezale su za oznojenim muškarcima u tamnoj svili išaranoj raznobojnim prugama i povlačile ih na ples; muškarci u kočijaškim kaputima i prsnicima štalskih momaka vrteli su žene čije su haljine imale pruge u boji ponekad sve do struka. Ljudi razgolićenih grudi prolivali su vino na glavu i sebi i svakome ko bi se zatekao u blizini. Činilo se da svaki muškarac može da poljubi svaku ženu, a svaka žena kojeg god muškarca, a to su sa uživanjem i radili kud god bi Perin pogledao. Pokušavao je da ne gleda pažljivo. Neke plemkinje sa složenim kulama od kovrdža na glavi bile su gole do pasa, ogrnute samo lakim ogrtačem koji se rastvarao na svakom koraku, ali one za to nisu marile. Među običnim svetom gotovo da nije bilo žene koja je skrivala svoju golotinju drugačije nego raspuštenom kosom, a ona je retko bila dovoljno duga; prosipale su vino po sebi i svima ostalima, podivljale kao svaki muškarac. Raspusni smeh odzvanjao je kroz hiljade različitih melodija iz flauta, bubnjeva i rogova, citri i tambura i cimbala.

Ženski krug u Emondovom Polju dobio bi napad vrištanja a članovi Seoskog saveta progutali bi sopstveni jezik zbog oduzetosti, ali skarednost oko Perina bila je samo slabašno zujanje koje je povećavalo njegovu napetost. Nekoliko sati, tako je kazala Nandera, ali Randa sada nije bilo već šest dana. Min je ili otišla sa njim ili je bila kod Aijela. I kao da niko nije imao pojma ni o čemu. Kada bi Perin uspeo da pritisne neku Mudru, sve osim jedne po imenu Sorilea vrdale su kao i svaka Aes Sedai. Sorilea mu je pak sasula u lice da vodi računa o svojoj ženi, a da ne trpa nos u ono što se mokrozemaca ne tiče. Otkud je Sorilea znala za nevolju između njega i Faile – nije imao pojma, ali nija ga bilo ni briga. Osećao je Randovu potrebu poput svraba svuda pod kožom, svakog dana sve jaču. Upravo se vraćao iz Randove škole, poslednje mogućnosti, ali i tamo su se svi dali u piće, ples i razuzdanost, kao i čitav Kairhijen. Žena po imenu Idrijen imenovana mu je kao glava škole, ali pošto je uspeo, uz nešto poteškoća i poprilično srama, da je prekine u ljubakanju s muškarcem dovoljno mladim da joj bude sin, i da je uopšte i pita šta je hteo, ona je samo uspela da mu kaže kako čovek po imenu Fel možda nešto zna, a Fel je, kako se ispostavilo, plesao sa tri mlade žene koje su mogle da mu budu unuke. Sa sve tri istovremeno. Čovek je izgledao kao da se ne seća ni sopstvenog imena, što i nije mnogo čudilo u tim okolnostima. Ali Rand! Otišao je bez reči, a znao je za Minino viđenje, znao je da će mu Perin očajnički trebati. Biće da se zgadio čak i Aes Sedai. Baš tog jutra Perin je saznao da već treći dan putuju nazad u Tar Valon, pošto su zaključile da nema nikakve svrhe ostajati. Šta to Rand sprema? Od neizdrživog svraba Perin je dobijao želju da nešto ugrize.

Kada je stigao do Sunčeve palate, svaka svetiljka bila je upaljena, a sveće su gorele gde god su mogle da se postave; hodnici su svetlucali poput dragulja na suncu. I u Dvema Rekama će svaka kuća biti osvetljena, svakom dostupnom lampom i svećom, do izlaska sunca prekosutra. Većina slugu u palati bila je napolju, na ulicama, a ono malo preostalih činilo se, smejalo se i plesalo i pevalo koliko je i radilo. Čak i ovde su neke žene bile nage do struka, devojke jedva dovoljno odrasle da bi im u Dvema Rekama dopustili da upletu kosu, i sedokose bake. Aijeli u hodnicima delovali su zgađeno kada bi to primetili, što uistinu i nisu činili prečesto. Device su izgledale posebno besno, mada je Perin podozrevao da to nema nikakve veze sa golotinjom Kairhijenjanki; Device su svakog dana od Randovog odlaska sve više i više ličile na mačke koje šibaju repovima.

Za promenu, Perin je slobodno koračao hodnicima. Gotovo da je želeo da Berelajn iskoči na njega. Neprestano mu se u mislima javljao prizor kako je zubima hvata za zadnji deo vrata i trese je sve dok ne bude spremna da pobegne podvijenog repa. Možda na sreću, stigao je do svojih odaja a da nije video ni dlaku od nje.

Faila gotovo podiže pogled sa table za kamenčiće kada je ušao; Perin je bio siguran da je to učinila. Miris ljubomore još je lebdeo oko nje, ali nije bio najjači; ljutnja je bila jača, iako ne najgora. Najjači je bio ravan dosadan vonj koji je prepoznavao kao razočaranje. Zašto se razočarala u njega? Zašto neće da razgovara s njim? Samo jedna reč koja bi nagovestila kako želi da sve bude kao ranije i on bi bio na kolenima prihvatajući krivicu za sve što poželi da mu svali na vrat. Ali ona samo spusti crni kamen i promrmlja: „Ti si na redu, Loijale. Loijale?“