Gospodar haosa

Loijal je nesigurno strigao ušima, a dugačke obrve su mu se oklembesile. Ogijeri možda nisu imali njuh o kome bi vredelo pričati – pa dobro, ništa bolji od Faile, recimo – ali mogli su da osete raspoloženje tamo gde ljudi ništa ne bi osećali. Kada bi se Perin i Faila našli u istoj sobi, Loijal je izgledao kao da će zaplakati. Sada je samo uzdahnuo poput vetra koji duva kroz pećinu i spustio beli kamen na mesto sa koga će početi da zatvara veći deo Failinih kamenčića, ako ona to ne bude primetila. Verovatno hoće; ona i Loijal bili su jednako jaki, mnogo bolji igrači od Perina.

Sulin izađe na vrata spavaće sobe sa jastukom u rukama, mršteći se na Failu i Perina. Njen je miris podsećao Perina na vučicu koja je pustila da joj gricka rep u igri tačno onoliko mladunaca koliko je mogla da podnese.

Gotovo da je mirisala zabrinuto. I uplašeno, što je bilo čudno. Mada, zašto bi bilo čudno da belokosa služavka miriše uplašeno – pa čak i žena Sulininog smežuranog lica punog ožiljaka – Perin nije shvatao.

Perin uze knjigu u kožnom povezu sa pozlatom, utonu u naslonjaču i nasumično odabra stranicu. A opet, nije čitao, nije čak ni znao koju je knjigu uzeo. On duboko uzdahnu, odbacivši sve mirise osim same Faile. Razočarenje, ljutnju, ljubomoru, a ispod toga, čak i ispod slabašnog svežeg biljnog mirisa njenog sapuna, bila je ona. Perin stade halapljivo da udiše. Jedna reč; to je bilo sve što je trebalo da kaže.

Kada se začu kucanje na vratima, Sulin izađe iz spavače sobe, mašući svojim crveno-belim suknjama i mršteći se na Perina, Failu i Loijala kao da se pita zašto jedno od njih nije odgovorilo. Ona frknu prilično otvoreno kada ugleda Dobrejna – činilo se da to radi sve češće otkad je Rand otišao – ali onda duboko uzdahnu kao da smiruje samu sebe, pa se upadljivo prisili na gotovo ulizivačku blagost. Njen duboki naklon odgovarao bi pozdravljanju kralja koji uživa da bude dželat, ali tu ona ostade, sa licem gotovo na podu. Odjednom, ona poče da podrhtava. Miris njenog besa se istopi, a čak je i zabrinutost bila nadjačana mirisom koji je bio poput hiljade kao dlaka tankih, kao igla oštrih cepčica. Perin je i ranije mogao da namiriše sramotu kod nje, ali ovog puta kao da je mogla umreti od stida. Osećao je taj gorko-slatkasti miris kojim su žene odisale kada bi plakale od osećanja.

Naravno, Dobrejn je nije čak ni pogledao. Umesto toga, njegove upale oči posmatrale su Perina; lice ispod obrijanog i napuderisanog temena bilo je ozbiljno, gotovo turobno. Dobrejn nije imao ni naznaku mirisa pića, a teško da je ličio na nekoga ko je plesao. Kada ga je jednom ranije sreo, Perinu se učinilo da čovek miriše obazrivo; ne uplašeno, već kao da se probija kroz šumski čestar pun otrovnica. Taj je miris danas bio deset puta jači. „Milost te štitila, lorde Ajbara“, reče Dobrejn naklonivši glavu. „Mogu li da razgovaram sa tobom nasamo?“

Perin spusti knjigu na pod pored svoje naslonjače pa pokaza Dobrejnu da sedne naspram njega. „Svetlost te obasjala, lorde Dobrejne.“ Ako je čovek hteo da bude zvaničan, Perin je umeo da bude zvaničan. Ali postojala su ograničenja. „Šta god želeo da mi kažeš, moja žena može da čuje. Ja nemam tajni pred njom. A Loijal mi je prijatelj.“

Mogao je da oseti Failin pogled na sebi. Iznenadan miris nje gotovo ga je oborio. Zbog nečega, on je to povezivao sa njenom ljubavlju za njega; kada je bivala najnežnija, ili kada su joj poljupci bivali najstrasniji, taj bi ga miris gotovo preplavio. Načas se zapitao da li da kaže Dobrejnu da ode – a i Loijalu i Sulin; ako Faila miriše tako, sigurno postoji način da se sve nekako ispravi – ali Kairhijenjanin je već sedeo.

„Čovek koji ima ženu vrednu poverenja zaštićen je milošću iznad svakog bogatstva.“ I pored tih reči, Dobrejn osmotri Failu pre nego što je nastavio. „Danas je Kairhijen pretrpeo dva gubitka. Jutros je lord Maringil nađen mrtav u svom krevetu, otrovan, kako se čini. A samo malo kasnije, visoki lord Meilan je, izgleda, pao kao žrtva razbojničkog bodeža na ulici. Veoma neuobičajeno u vreme Praznika svetala.“

„A zašto mi sve to govoriš?" polako upita Perin.

Dobrejn raširi ruke. „Ti si prijatelj gospodara Zmaja, a njega nema.“ Oklevao je, a kad je nastavio činilo se da govori na silu. „Sinoć je Kolaver večerala sa gostima iz brojnih manjih Kuća. Daganred, Kulijandred, Analin, Osijelin i druge. Možda male same za sebe. Ali brojne. Razlog je bio savez sa Kućom Saigan i podrška Kolaver za Sunčev presto. Uopšte se nije trudila da sakrije sastanak.“ On ponovo poćuta, odmeravajući Perina. Šta god da je Dobrejn video, izgleda da je smatrao kako je neophodno još objašnjenja. „Sve ovo je veoma čudno, jer su i Maringil i Meilan želeli presto, i jedan i drugi udavili bi je jastukom da su saznali za to.“