Gospodar haosa

Osećala ga je tamo, u noći, kako se približava. Već su se prilično udaljile od šatora, podalje od vojnika, a oko njih je bilo samo raštrkano drveće. Osećala ga je onog trenutka kada je veza prešla njoj, što je bio zločin oko koga se Nisao uzvrtela. Zaštitnikova veza prešla je od jedne Aes Sedai drugoj, bez njegove saglasnosti. Nisao je bila u pravu u jednom. Moraće ovo da taje koliko god budu mogle. Mirela je osećala njegove rane, neke gotovo zaceljene, neke skoro sveže. Neke opasno zagađene. On ne bi skrenuo s puta da traži borbu. Morao je da dođe k njoj, jednako sigurno kao što je kamen pušten niz planinu morao da se skotrlja do dna. Osećala je njegovo putovanje kroz razdaljine, i krv; njegovu krv. Preko Kairhijena i Andora, Murandije i Altare, kroz zemlje opoganjene pobunjenicima i grubijanima, razbojnicima i Zmajuzakletima, usredsređen na nju poput strele koja juri ka meti, prosecajući svoju stazu kroz naoružane ljude koji bi mu stali na put. Čak ni on to nije mogao da izvede bez povreda. Ona sabra njegove rane u mislima i začudi se kako je još živ.

Do nje najpre dopreše zvuci konjskih kopita, ravnomernim korakom, a tek tada primeti u noći visokog crnog bojnog konja. Izgledao je kao da ga noć jaše. Mora da je stavio ogrtač. Konj se zaustavi na pedesetak koraka od nje.

„Nije trebalo da šalješ Nuhela i Kroja da me pronađu", javi se nevidljivi jahač hrapavim glasom. „Zamalo da ih ubijem dok sam video ko su. Avere, i ti bi mogao da izađeš iza tog drveta.“ Na desnoj strani, noć kao da se pomerila; Aver je isto tako nosio svoj ogrtač, zato nije očekivao da će ga neko uočiti.

„Ovo je ludilo", promrmljala je Nisao.

„Ćuti", prošišta Mirela. Zatim glasnije pozva: „Dođi k meni.“ Konj se ne pomeri. Vučji hrt koji oplakuje umrlu gospodaricu ne dolazi novoj dragovoljno. Veoma pažljivo ona istka Duh i dotače onaj deo njega u kome se nalazila veza; to je moralo da se radi pažljivo, inače bi on postao svestan toga, a samo je Tvorac znao kakvom bi eksplozijom to moglo da se završi. „Dođi k meni.“

Ovoga puta konj krenu napred, a čovek se spusti da bi prepešačio poslednjih nekoliko koraka. Pod mesečinom, četvrtasto lice visokog čoveka delovalo je kao isklesano od kamena. Onda je stajao pred njom, stajao nad njom, a ona pogleda u hladne plave oči Lana Mandragorana i vide smrt. Svetlost joj pomogla. Kako li će uspeti da ga održi u životu dovoljno dugo?

53 Praznik svetala

Ljudi koji su igrali ulicama Kairhijena izluđivali su Perina; bilo je gotovo nemoguće proći kroz njih. Zmija plesača krivudala je pored njega iza nosatog flautiste golog do pasa. Na samom kraju igrala je bucmasta ženica; držala je oko struka muškarca pred sobom i veselo izbacivala stopala u stranu, a uz silan smeh pokušala je da uvuče Perina da se uhvati iza nje. On odmahnu glavom, pa su je ili njegove žute oči uplašile ili je izgledao jednako turobno koliko se i osećao, tek, ona proguta svoju veselost i dopusti da je povorka povuče dalje, ali se osvrtala da bi ga videla sve dok je gomila nije sakrila. Proseda žena, još uvek privlačna, kojoj su raznobojne pruge prekrivale polovinu prednjice tamne svilene haljine, obavi vitke ruke Perinu oko vrata i žudno mu ponudi usne. Delovala je uvređeno kada ju je nežno uhvatio ispod pazuha i sklonio je u stranu. Omanja skupina mladića i devojaka koja je poskakivala uz tambure nalete na njega veselo se smejući i hvatajući ga za kaput. Nisu obraćali pažnju što on odrečno vrti glavom sve dok naposletku nije snažno odgurnuo jednog Aiuškarca, a ostalima pokazao zube, režeći kao vuk-predvodnik. Smeh iščile u zaprepašćenju na razjapljenim ustima, ali ubrzo mlađarija zaurla i stade da oponaša njegovo režanje dok su svi razdragano nestajali u gužvi.