Gospodar haosa

Puzeći na stomaku uz blagu uzvišicu, Perin proviri preko vrha na prizor iz snova Mračnoga. Vukovi su nagovestili šta treba da očekuje, ali nagoveštaji su bili bledi spram stvarnosti. Možda milju od mesta gde je ležao pod podnevnim suncem, valjalo se bezbrojno mnoštvo Šaidoa, koje je sa svih strana opkolilo nešto što je ličilo na krug kola i ljudi okupljenih oko malene sastojine drveća nedaleko od puta. Mnoga kola postala su lomače, plamenovi su plesali. Ognjene lopte, male poput pesnice ili velike poput stena, zabijale su se među Aijele, vatreni čirevi su bleskali pretvarajući po desetak njih u buktinje; munje su udarale sa neba bez oblačka, dižući tle i u kandinsor odevene ljude u vazduh. Ali srebrni odblesci munja udarali su i u kola, a vatra je odskakala od Aijela. Većina tih vatri iznenada bi nestala ili rasprsnula se daleko od bilo koje mete, i iako je izgledalo da Aes Sedai malo više dobijaju, sam broj Šaidoa konačno bi se pokazao nesavladiv.

„Mora da ima dve ili tri stotine žena koje tamo usmeravaju, ako ne i više.“ Kiruna je ležala pored njega i zvučala je zadivljeno. Pored Zelene sestre ležala je Sorilea, sasvim sigurno zadivljena. Mudra je mirisala zabrinuto; ne uplašeno, samo uznemireno. „Nikada nisam videla toliko istovremenih tkanja“, nastavi Aes Sedai. „Mislim da u tom logoru ima najmanje trideset sestara. Doveo si nas do ključalog kotla, mladi Ajbara.“

„Četrdeset hiljada Šaidoa“, tmurno je mrmljao Ruark ležeći na tlu s druge strane. Čak je i mirisao natmureno. „Najmanje četrdeset hiljada i malo zadovoljstvo što znam da ih nisu više poslali na jug.“

„Gospodar Zmaj je tamo dole?“, upita Dobrejn, gledajući prema Ruarku. Perin klimnu glavom. „I ti misliš da uđeš tamo i izvučeš ga?“ Perin ponovo klimnu, a Dobrejn uzdahnu. Mirisao je pomireno sa sudbinom, ne uplašeno. „Ući ćemo, lorde Ajbara, ali čisto sumnjam da ćemo izaći.“ Ovoga puta Ruark klimnu glavom.

Kiruna pogleda u muškarce. „Vi, naravno, shvatate da nas nema dovoljno. Devet. Čak i ako te vaše Mudre stvarno mogu imalo da usmeravaju, nema nas dovoljno da se nosimo s tim.“ Sorilea glasno frknu, ali Kiruna nije skidala pogled sa onoga što je gledala.

„Onda se okreni i odjaši na jug“, reče joj Perin. „Ja neću dozvoliti da Elaida dočepa Randa.“

„Dobro“, odvrati Kiruna, osmehujući se. „Jer neću ni ja.“ Poželeo je da mu njen osmeh ne izaziva jezu. A da je ona videla ubistveni izraz Sorileinog lica iza svojih leđa, možda bi se i sama naježila.

Perin dade znak ljudima u podnožju litice, a Sorilea i Zelena su klizale nadole dok nisu smele da se usprave, a onda požuriše u suprotnim pravcima.

Nije to bio nikakav poseban dogovor. Sve se svodilo na to da nekako stignu do Randa, nekako ga oslobode, a onda se nadaju da nije previše ozleđen da napravi prolaz za koliko god njih je moguće kako bi pobegao pre nego što Šaidoi ili Aes Sedai iz logora uspeju da ih pobiju. To su bile sitne teškoće, bez sumnje, za junake iz priča ili skaski zabavljača, ali Perin je želeo da su imali vremena za prave dogovore, a ne samo za ono što su on, Dobrejn i Ruark iskovali dok je poglavar klana trčao što je brže mogao između njihovih konja. Vremena, nažalost, nisu imali, kao ni još mnogo čega drugog. Nije se moglo predvideti da li će Aes Sedai iz Kule moći da drže Šaidoe na odstojanju bar još sat vremena.

Najpre su krenuli Dvorečani i Krilata garda, razdvojeni na dve grupe; jedna je okruživala Mudre koje su pešačile, a druga Aes Sedai na konjima i njihove Zaštitnike. Oni pređoše liticu sleva i zdesna. Danil im je dozvolio da Crvenoj vučjoj glavi ponovo pridruže Crvenog orla. Ruark nije čak ni pogledao prema Amis, koja je hodala nedaleko od Kiruninog tamnog škopca, ali Perin ču kad je promrmljao: „Nadam se da ćemo zajedno videti sledeći izlazak sunca, hlade srca moga.“

Na kraju, Majenci i Dvorečani bili su zaduženi da čuvaju Mudre i Aes Sedai u pozadini, ili će možda biti obrnuto. U svakom slučaju, Beri i Kiruni se ovo izgleda, nije dopadalo; one su veoma želele da budu tamo gde je i Rand.

„Jesi li siguran da nećeš da jašeš, lorde Ajbara?“, upita Dobrejn sa svoga sedla; on nije mogao da zamisli borbu bez konja.

Perin potapša sekira koja mu je visila o boku. „Ovo nije mnogo korisno na konjskim leđima.“ Zapravo je bilo korisno, ali on nije želeo da potera ni Koraka ni Stamena u ono što je bilo pred njima. Ljudi mogu da biraju hoće li se baciti usred kovitlaca čelika i smrti; on je birao za svoje konje, a danas je izabrao ne. „Možda ćeš mi dodati uzengiju, kada dođe vreme.“ Dobrejn žmirnu – Kairhijenjani su slabo koristili pešadiju – ali činilo se da je shvatio, pa klimnu glavom.

„Vreme je da gajdaši zasviraju ples", reče Ruark podižući svoj crni veo, iako danas neće biti nikakvih gajdaša da sviraju, što se nekim Aijelima nije dopalo. Mnogim Devicama nije se dopadalo što moraju da nose crvene trake vezane oko mišica, da bi ih mokrozemci razlikovali od Saido Devica; mislile su da to svako mora znati na prvi pogled.