Gospodar haosa

Odnekud spreda dopre potmula eksplozija, poput grmljavine koja je prosecala kroz krike i povike. Trenutak kasnije, na dvadesetak koraka od Perina pojavi se procep svetla, prosecajući kroz nekoliko ljudi i konja poput ogromne britve, dok se proširivao u kapiju. Iz prolaza iskoči crnokaputaš s mačem i smesta pade, proboden kopljem Šaidoa, ali trenutak kasnije još osmorica ili devetorica iskočiše odatle dok je prolaz nestajao, čisteči mačevima krug oko palog čoveka. Nisu tu radili samo mačevi. Neki Šaidoi koji su se ustremili na njih pali su od mača, ali više njih je jednostavno planulo. Glave su se rasprskavale poput dinja kad se sa visine bace na kamenje. Možda stotinu koraka od njih, Perinu se učini da je video još jedan krug ljudi u crnim kaputima, okružen ognjem i smrću, ali nije imao vremena da se pita. Šaidoi su okruživali i njega.

On, Loijal i Aram stadoše leđa uz leđa, i on je očajnički prosecao i sasecao. Više nije bilo napredovanja. Mogao je samo da se održava na nogama tu gde jeste. Krv mu je ključala u ušima, i čuo je samog sebe kako se bori za vazduh. Čuo je i Loijala kako dahće poput ogromnih mehova. Perin obori sekirom koplje koje je probadalo sa strane, poseče još jednog Aijela oštrim šiljkom dok je zamahivao unazad, dočepavši sečivo sekire, ne obazirući se na posekotine koju su mu ostajale, on raspoluti lice sa crnim velom. Mislio je kako neće još dugo izdržati. Svaki delić njega bio je usredsređen na preživljavanje. Gotovo svaki. Delić njegovog uma zadržao je sliku Faile, kao i tužnu pomisao kako neće moći da joj se izvini šta joj se nije vratio.

Bolno presavijen u kovčegu, dahćući, Rand je opipavao štit koji ga je delio od Izvora. Jecaji su plutali preko Praznine, turobni bes i gorući strah, klizali su po samoj ivici; više uopšte nije bio siguran šta je a šta pripada Lijusu Terinu. Odjednom, dah mu zastade. Šest ispupčenja, ali jedno je sada čvrsto. Nije meko; čvrsto je. A onda i drugo. Treće. Uši mu ispuni siktavi smeh; a on je poticao od njega, shvatio je trenutak kasnije. I četvrti čvor je čvrst. Čekao je i pokušavao da obuzda nešto što je neprijatno podsećalo na luđačko kikotanje. I poslednja dva ispupčenja smekšaše. Prigušeni kikot prestade.

Osetiće to, očajnički zaječa Lijus Terin. Osetiće i pozvaće ostale da se vrate.

Rand ovlaži ispucale usne jezikom, gotovo jednako suvim; izgledalo je kao da se sva vlaga iz njega pretočila u znoj koji je natapao njega i njegovu odeću. Ako pokuša i ne uspe, nikada više neće imati drugu priliku. Nije mogao da čeka. Osim toga, možda ionako ne bude druge prilike.

Pažljivo, naslepo, on opipa četiri čvrsta ispupčenja. Tu nije bilo ničega, kao što ni sam štit nije bio opipljiv ili vidljiv, ali nekako je mogao da opipa oko tog ništavila, da oseti njegov oblik. Poput čvorova. Između vezica u čvoru uvek postoji prostor, koliko god čvrsto da je uvezan, ima procepa tanjih od dlake, kuda samo vazduh može da prođe. Polako, još lakše, on poče da čačka po jednom procepu, stisnuvši se kroz beskonačno majušan prostor između nečega što kao da i nije bilo tu. Polako. Pre nego što se ostale vrate? Ako preuzmu ponovo pre nego što on pronađe put kroz svoj mučni lavirint... Polako. Odjednom je mogao da oseti Izvor, kao da ga je očešao noktom; samom ivicom nokta. Saidin je i dalje bio nedohvatljiv – štit je još stajao tamo – ali osetio je nadu koja je narastala u Lijusu Terinu. Nadu i nespokojstvo. Dve Aes Sedai još su držale svoj deo prepreke, još uvek svesne onoga što drže.

Rand nije umeo da objasni ono što je zatim uradio, mada je Lijus Terin objasnio kako; objašnjavao je između gubljenja u sopstvenim ludim mislima, između nesavladivog besa i naricanja za svojom mrtvom Ilijenom, između brbljanja kako zaslužuje da umre i urlanja kako neće dopustiti da ga odseku. Kao da je proširivao ono što je provukao kroz čvor, širio što je jače mogao. Čvor se opirao. Zatresao se. A onda je pukao. Ostalo ih je samo pet. Prepreka se stanjila. Mogao je da oseti kako se smanjuje. Nevidljivi zid, koji je sada bio samo pet cigala debeo, umesto šest. Dve Aes Sedai će to osetiti, takođe, mada možda neće znati šta se tačno dogodilo, ili kako. Molim te, Svetlosti, ne sada. Ne još.

Brzo, gotovo panično, on napade preostale čvorove. Drugi nestade; štit se stanji. Sada je bilo brže, brže sa svakim, kao da je naučio putanju kroz njih, iako je svaka bila drugačija. Treći čvor je otišao. A treće meko ispupčenje se pojavilo; možda Aes Sedai ne znaju šta on to radi, ali neće samo sedeti tamo dok štit polako nestaje. Sada već stvarno uspaničen, Rand se baci na četvrti čvor. Morao je da ga razveže pre nego što četvrta sestra uđe u štit; četiri bi možda mogle da se održe šta god on radio. Gotovo jecajući, probijao se kroz zapetljane prepletaje, posrćući kroz ništavilo. Zatim se hitro proširi i raznese čvor. Štit je ostao, ali sada su ga držale samo tri. Samo kad bi mogao da se pokrene dovoljno brzo.