Gospodar haosa

„Opkoljavaju nas hiljade Aijela, Aes Sedai.“ Uspevao je da zvuči uljudno. Bar su kola stala, a Omladinci su se okupljali, ali kočijaši su se nestrpljivo poigravali uzdama, posluga je virila rashlađujući se lepezama, Aes Sedai su ćaskale sa svojim Zaštitnicima.

Galina prezrivo iskrivi usta. „Ti, budalo. Nema sumnje da su to Šaidoi. Sevana je rekla da će nam dati pratnju. Ali ako sumnjaš, povedi svoje Omladince pa pogledaj sam. Ova kola idu dalje ka Tar Valonu. Vreme je da naučiš da ovde ja izdajem naređenja a ne...“

„A ako to nisu tvoji pitomi Aijeli?“ Nije mu prvi put u poslednjih nekoliko dana predlagala da sam povede izviđače; podozrevao je da bi našao Aijele, i to ne pitome.

„Ko god da su, ubili su jednog od mojih ljudi.“ Najmanje jednog, otposlao je još šest izviđača. „Možda bi trebalo da razmisliš o mogućnosti da su to al’Torovi Aijeli, koji su došli da ga oslobode. Biće prekasno kad počnu da nas odvajaju.“

Tek tada je shvatio da viče na nju, ali Galininog besa stvarno nestade. Pogledala je na put, gde je Bendži ležao, a onda polako klimnula glavom. „Možda ne bi bilo naodmet biti obazriv ovog puta.“

Rand se borio za dah; vazduh u kovčegu bio je gust i vreo. Srećom, više nije mogao da oseti zadah. Polivale su ga kofom vode svake noći, ali to nije bilo kupanje, a dok bi zatvorili poklopac nad njim narednog jutra i zaključali ga, smrad nadopunjen još jednim danom izloženosti suncu napao bi mu nos. S naporom se držao Praznine. Bio je prekriven prugama; od ramena do kolena, nije bilo mesta na njemu koje ga nije peklo, makar i da ga nije dotakao znoj, a tih deset hiljada plamenova treperilo je na ivici Praznine, pokušavajući da je progutaju. Upola zalečena rana na boku kuckala je u daljini, ali Praznina oko njega treperila je pri svakom udarcu. Alana. Mogao je da oseti Alanu. Blizu. Ne. Nema kada da razmišlja o njoj; čak i da ga prati, šest Aes Sedai ne bi mogle da ga oslobode. Ako ne odluče da se pridruže Galini. Nema poverenja. Nikada više poverenje, nijednoj Aes Sedai. Možda to ionako umišlja. Ponekad je zamišljao, hladan povetarac, šetnju. Ponekad ne bi mislio ni o čemu drugom nego bi mu se pričinjavalo kako hoda slobodan. Samo hoda. Izgubljeni sati. Borio se za dah, i opipavao je put preko ledene klizave prepreke koja ga je delila od Izvora. Ponovo i ponovo, čeprkajući po tih šest mekih ispupčenja. Mekih. Nije mogao da se zaustavi. Čeprkanje je važno.

Tama, jecao je Lijus Terin u dubinama njegove glave. Neću više tamu. Neću više. Ponovo i ponovo. Nije bilo toliko loše, međutim. Rand samo ovoga puta nije obraćao pažnju.

Odjednom, on zasopta; kovčeg se pomera, gadno stružući po podu kola. Zar je već noć? Bičevano telo nesvesno se grčilo. Sledi još jedno batinanje pre nego što ga nahrane i isperu vodom i uvežu kao gusku da spava kako zna i ume. Ali biće van kovčega. Tama oko njega bila je nepotpuna, duboka i tamnosiva. Majušni procepi na poklopcu propuštali su sićušnu količinu svetla, iako je on, glave nabijene između kolena, nije video, a očima je svakog dana trebalo vremena da prepoznaju išta osim tame koliko i nosu da nešto oseti. I pored toga, mora da je noč.

Nije mogao da obuzda stenjanje kad se kovčeg nakrivio; nije bilo mesta da sklizne, ali on se pomerio, naprežući mišiće koji su nezamislivo boleli. Njegov majušni zatvor jako udari o tle. Poklopac će se uskoro podići. Koliko dana na usijanom suncu? Koliko noći? Izgubio je račun. Koja će biti ovog puta? Lica su mu prolazila kroz glavu. Pamtio je svaku ženu koja je stajala nad njim. Sada su bile samo zbrka; nije se mogao setiti koja je bila kada i gde. Ali znao je da su ga Galina, Erijan i Katerina najčešće šibale, samo one su to učinile više puta. Ta su mu lica sijala u mislim divljom svetlošću. Koliko su često želele da ga čuju kako urla.

Odjednom shvati da je kovčeg do sada već trebalo da bude otvoren. Nameravale su da ga ostave ovde preko noći, a onda će sutra izaći sunce i... Izubijani i bolni mišići uspeše da se divlje istegle. „Pustite me!“, vikao je promuklo. Prstima koji su mu bili iza leđa bolno je grebao, bez ishoda. „Pustite me!“, urlao je. Učini mu se da čuje ženski smeh. Neko vreme je plakao, ali onda mu suze presušiše od ognjenog besa. Pomozi mi, zarežao je na Lijusa Terina.

Pomozi mi, zasopta čovek. Svetlosti, pomozi mi.

Turobno mrmljajući Rand prionu na šest mekih ispupčenja. Pre ili kasnije pustiće ga napolje. Pre ili kasnije, postaće nemarni na straži. A kada to urade... nije ni znao kada je počeo hroptavo da se smeje.