Gospodar haosa

Zabrađeni crnim velovima, Device i sisvai’amani potrčaše uz padinu u gustoj koloni, a Perin je hodao sa Dobrejnom do Loijala, na čelo Kairhijenjana; Ogijer je stezao sekira obema rukama, ušiju priljubljenih uz glavu. Tu je bio i Aram, pešak ogoljenog mača; bivšeg Krpara krasio je tamni osmeh iščekivanja. Dobrejn mahnu rukom da se krene, iza Randovih barjaka blizanaca, a sedla zakrckaše kada omanja šuma od pet stotina kopalja poče da se uspinje iza Aijela.

U bici se ništa nije promenilo, što je iznenadilo Perina, dok nije shvatio da je nije pratio tek nekoliko časaka. Činilo mu se da je prošlo mnogo više vremena. Bezbrojno mnoštvo Šaidoa još uvek je potiskivalo ka središtu, kola su još uvek gorela, možda i više nego ranije; munje su i dalje udarale sa neba, vatra se širila u loptama i talasima.

Dvorečani su gotovo bili na svome položaju, sa Majencima i Aes Sedai i Mudrima, krećući se gotovo bez žurbe niz zatalasanu ravnicu. Perin bi voleo da su udaljeniji, da im pruži bolju priliku za bekstvo kada za to dođe vreme, ali Danil je bio istrajan u tome da moraju biti udaljeni najviše trista koraka kako bi njihovi lukovi bili korisni, a Nurel je bio jednako nestrpljiv da ne ostane u pozadini. Čak su i Aes Sedai bile uporne, mada je Perin bio siguran da je njima dovoljno da budu blizu samo koliko im je potrebno da dobro vide. Nijedan Šaido još se nije okrenuo. Bar niko nije pokazivao prema opasnosti koja im je lagano nadolazila sa leđa; niko se nije okrenuo da se suoči s njima. Sve ih je obuzeo napad oko kruga kola, padanje unazad pred vatrom i munjama, a potom žurba da se ponovo vrate u to. Bilo je dovoljno da se osvrne samo jedan, ali oganj pred njima držao im je pažnju.

Osam stotina koraka. Sedam stotina. Dvorečani su sjahali i uzeli lukove u ruke. Šest stotina. Pet. Četiri.

Dobrejn isuka mač i visoko ga podiže. „Gospodar Zmaj, Taborvin i pobeda!“, povikao je, a povik se ponovi iz pet stotina grla dok su se koplja obrušavala nizbrdo.

Perin je samo imao vremena da se uhvati za Dobrejnove uzengije, pre nego što Kairhijenjani zagrmeše napred. Loijalove duge noge sustizale su konje korak za korak. Dok je poskakivao kraj konja, puštajući da ga vuče dugim skakutavim koracima, Perin pusti um. Dođite.

Tle prekriveno smeđom travom, naizgled prazno, odjednom rodi na hiljade vukova, vitkih smeđih ravničarskih vukova i nešto njihovih tamnijih, težih šumskih rođaka, koji su nisko trčali pa se bacali na leđa Šaidoima i hvatali gubicama, baš kada su prve duge dvorečanske strele pale kao kiša sa neba iza njih. Nisu samo one visoko letele. Nove munje udariše sa strelama, nove se vatre rascvetaše. Šaidoi pod velovima koji su se okretali da se suoče sa vukovima imali su samo časak-dva da shvate da zveri nisu jedina pretnja, a onda su ih već probadala čvrsta aijelska i duga kairhijenska koplja.

Perin pusti sekira i saseče Šaidoa koji mu je bio na putu, pa skoči preko čoveka kada ovaj pade. Moraju da stignu do Randa, sve od toga zavisi. Pored njega, Loijalova velika sekira dizala se, spuštala i zamahivala, čisteči put pred sobom. Aram je izgledao kao da pleše sa svojim mačem, smejući se dok je sekao svakoga ko im se našao na putu. Nije bilo vremena da misli ni na koga drugog. Perin je marljivo radio svojom sekirom; sekao je drvo, ne tela; pokušavao je da ne vidi krv koja je kuljala, čak ni kada bi mu grimiz poprskao lice. Morao je stići do Randa. Sekao je put kroz kupine.

Usredsređivao se samo na čoveka pred sobom – razmišljao je o njima kao o muškarcima, čak i kada je visina nagoveštavala da bi to mogla biti Devica; nije bio siguran da bi mogao da zamahuje tim polumesečastim sečivom sa koga je kapalo crveno kada bi dozvolio sebi pomisao da njime zamahuje na ženu – usredsredio se, ali i drugo mu je promicalo pred očima dok je prosecao put napred. Srebrne munje bacale su zgrčene, u kadinsor odevene ljude u vazduh, neke sa crvenim trakama oko glave, a neke bez njih. Druga munja oborila je Dobrejna s konja; Kairhijenjanin se uskobelja na noge, čisteći oko sebe svojim mačem. Vatra je gutala grupu Kairhijenjana i Aijela, ljudi i konji pretvarali su se u vrišteće baklje, oni koji su još mogli da vrište.

To mu je promicalo pred očima, ali nije sebi dopuštao da to i primećuje. Samo čovek pred njim, kupine koje se moraju počistiti, njegovom i Loijalovom sekirom, i Aramovim mačem. A onda ugleda nešto što razbi njegovu usredsređenost. Konj u pozadini, jahač svučen sa sedla, probadaju ga aijelska koplja. Jahač u crvenom grudnom oklopu. A potom je tu bio drugi Krilati stražar, pa grupica njih, koja je probadala svojim kopljima, i Nurelova kićanka koja mu je vijorila nad šlemom. Trenutak kasnije video je Kirunu, dostojanstveno nezainteresovanog lica, kako šeta poput kraljice bitaka putanjom koju su za nju prosecala tri Zaštitnika i vatre koje su šibale iz njenih šaka. A onda je tu bila Bera, a malo dalje Fejldrin i Masuri i... Šta, pod Svetlošću, one traže ovde? Trebalo je da ostanu pozadi, sa Mudrima!