Gospodar haosa

„Usredsredi se!" odbrusi Taim. „Nemoj govoriti, nemoj razmišljati, nemoj se pomerati. Usredsredi se.“ Dejmer klimnu glavom, a onda trepnu na Taimovo mrštenje i ukoči se, nemo zureći u plamičak.

Taim je izgledao napregnuto, ali Rand nije bio siguran zbog čega; kao da je osluškivao. Saglasje, tako je rekao. Rand se usredsredi na to, osluškujući, opipavajući u potrazi za – nečim.

Minuti su se protezali, a nijedan od njih nije pomerio ni mišić. Pet, šest, sedam minuta, a da je Dejmer jedva treptao. Starac je disao teško i znojio se toliko da je izgledao kao da mu je neko prolio kofu preko glave. Deset minuta.

A onda, Rand oseti. Saglasje. Slabi, majušni odjek sićušnog toka Moći koji je pulsirao u Taimu, ali ovo kao da je doprlo iz Dejmera. Mora da je Taim na to mislio, ali se nije ni pomerio. Možda je tu bilo još toga, ili možda ovo nije bilo ono na šta je Rand mislio.

Prođe još minut ili dva i Taim konačno klimnu glavom i otpusti plamen i saidin. „Možeš naučiti... Dejmer, tako beše?“ Izgledao je iznenađen; nema sumnje da nije verovao kako će prvi ispitani proći, pri tom bezmalo ćelav čovek. Dejmer se slabo osmehnu; izgledao je kao da bi mogao da povrati. „Pretpostavljam da ne bi trebalo da se iznenadim ako svaka od ovih budala prođe" promrmlja muškarac kukastog nosa bacivši pogled na Randa. „Izgleda da si srećan koliko desetorica drugih.“

Ostale „budale” su nelagodno zastrugale čizmama. Nesumnjivo, neki od njih već su se nadali da neće proći. Sada nisu mogli da se izvuku, ali ako ne prođu ispit, mogli bi da se vrate kući sa saznanjem da su pokušali bez potrebe da se suoče s onim što bi im uspeh na ispitu doneo.

Rand je i sam bio pomalo iznenađen. Najzad, nije tamo bilo ničega osim tog odjeka i on ga je osetio pre Taima, čoveka koji je znao šta da traži.

„Vremenom ćemo ustanoviti koliko možeš biti jak“, reče Taim kada je Dejmer šmugnuo natrag među ostale. Udaljili su se malo od njega i nisu hteli da mu pogledaju u oči. „Možda će se ispostaviti da si dovoljno jak da se porediš sa mnom, ili čak i sa ovim ovde gospodarom Zmajem.“ Prostor oko Dejmera još se malčice proširio. „Samo će vreme to pokazati. Obrati pažnju dok budem ispitivao ostale. Ako si dovoljno dobar, trebalo bi da uhvatiš to kada budem pronašao još četvoricu ili petoricu.“ Brzi pogled upućen Randu govorio je kako je to bilo njemu namenjeno. „E sad, koga sledećeg ispitujem?“ Niko se ne pomeri. Saldejac se pogladi po bradi. „Ti.“ On pokaza na nespretnog čovu koji je dobrano zabrazdio u tridesete, tamnokosog tkača po imenu Keli Haldin. Među postrojenim ženama, Kelijeva zastenja.

Još dvadeset šest ispita potrajaće do smiraja dana, možda i duže. Bilo vruće ili ne, dani su i dalje bili sve kraći kao da se zima zaista približava, a neuspešan ispit potrajao bi nekoliko minuta duže od uspešnog, čisto sigurnosti radi. Bašer je čekao, a trebalo je tek poći u posetu Vejramonu i...

„Nastavi", reče Rand Taimu. „Vratiću se sutra da vidim kako ti ide. Upamti koliko poverenja imam u tebe.“ Ne veruj mu, stenjao je Lijus Terin. Glas kao da je dopirao od neke prilike koja se ludirala u senkama u Randovoj glavi. Ne veruj. Poverenje je smrt. Pobij ih. Sve ih pobij. O, umreti i svršiti, svršiti sa svim tim, spavati bez snova, snova o Ilijeni, oprosti mi, Ilijena, nema oproštaja, samo smrti, zaslužujem smrt... Rand se okrenu pre nego što je borba u njemu stigla da mu se pokaže na licu. „Sutra. Ako budem mogao.“

Taim ga sustiže pre nego što su on i Device prevalili pola puta natrag do drveća. „Ako ostaneš još malo, moći ćeš da naučiš ispit.“ U glasu mu se osećalo malo besa. „Ako zaista pronađem još četvoricu ili petoricu, što me uistinu ne bi iznenadilo. Čini se da imaš sreće koliko i Mračni. Pretpostavljam da želiš da naučiš. Osim ako ne smeraš da mi sve to svališ na leđa. Upozoravam te, biče sporo. Koliko god da pritiskam, pred ovim Dejmerom su još dani, nedelje, pre nego što bude mogao čak i da oseti saidin, a kamoli da ga uhvati. Samo da ga uhvati, ne usmerivši ni iskricu.“