Gospodar haosa

Dakle, glas se širio. Rand se isceri i protiv svoje volje. Aes Sedai neće biti zadovoljne. Na stranu sve ostalo, ali osećao je izvesno zadovoljstvo zbog toga što će moći da im natrlja nos. „U svakom trenu možeš očekivati bilo šta. Troloke, Mirdraale, Draghkara, Sive ljude, Golama...“

Oklevao je, dok je dlanom sa žigom čaplje milovao dugačku dršku svog mača. Nije imao pojma šta je to Golam. Lijus Terin se nije ni pomerio, ali on je znao da je ime poteklo od njega. Delići bi povremeno prošli kroz tanku zapreku koja je stajala između njega i tog glasa, da bi postali deo Randovih sećanja, obično bez ičeg što bi ih objasnilo. U poslednje vreme to se dešavalo češće. Protiv tih delića nije mogao da se bori, kao protiv čovekovog glasa. Oklevanje je potrajalo samo tren.

„Ne samo na severu, blizu Pustoši. Ovde, ili bilo gde. Koriste Puteve.“ I s tim je morao da se nosi. Ali kako? Isprva napravljeni uz pomoć saidina, Putevi su sada bili mračni, zagađeni kao i saidin. Nakot Senke nije mogao da izbegne sve opasnosti na Putevima od kojih su ljudi ginuli ili još gore od toga, a opet su i dalje bili u stanju da ih koriste, i mada Putevi nisu bili jednako brzi kao kapije i Putovanje, pa čak ni kao Lelujanje, ipak su omogućavali da se za jedan dan prevale stotine milja. Teškoća koju je trebalo ostaviti za kasnije. Imao je previše nevolja koje je morao rešavati sada. Razdraženo je posekao jedan žbun Zmajevim žezlom; komadi širokih, tvrdih listova popadaše, većinom smeđi. „Ako si ikada čuo kakvu legendu, očekuj da se to pojavi. Čak i Psomraci, mada, ako su oni zapravo Divlji lovci, onda barem Mračni nije na slobodi i ne može da jaše za njima. I sami su ionako dovoljno gadni. Neke možeš ubiti, kako to legende vele, ali neki ne mogu umreti ako ne upotrebiš kobnu vatru. Znaš li šta je kobna vatra? Ako ne znaš, to je jedino čemu te neću naučiti. A ako znaš, koristi je samo protiv Nakota Senke. I nikoga nemoj da učiš kako da je koristi.

Izvor nekih glasina koje si čuo mogao bi da bude... ne znam kako to da nazovem osim ’mehurima zla’. Pomisli da je to nešto nalik na mehurove koji se ponekad dignu u močvari, samo što se ovi dižu od Mračnoga dok pečati slabe, a umesto zadaha truljenja oni su ispunjeni... pa, zlom. Lebde duž Šare sve dok se ne rasprsnu, a kad se to dogodi, sve je moguće. Sve. Tvoj sopstveni odraz može iskočiti iz ogledala i pokušati da te ubije. Veruj mi.“

Ako je Taim i bio užasnut tom litanijom, nije to pokazivao. Rekao je samo: „Bio sam u Pustoši; već sam ubijao Troloke, i Mirdraale.“ On gurnu jednu nisku granu s puta i pri drža je za Randa. „Nikad nisam čuo za tu kobnu vatru, ali ako me neki Psomrak pojuri, pronaći ću neki način da ga ubijem.“

„Dobro.“ Bilo je to upućeno Taimovom neznanju koliko i samopouzdanju. Kobna vatra bila je onaj deo znanja čiji potpuni nestanak sa lica sveta Randu ne bi nimalo smetao. „S malo sreće nećeš pronaći ništa nalik tome ovde, ali nikada ne možeš biti siguran.“

Suma je najednom ustupila mesto dvorištu imanja, sa prostranom vremešnom dvospratnicom prekrivenom krovinom, iz čijeg se jednog dimnjaka dizao dim, i velikim ambarom primetno nagnutim u stranu. Dan tu nije bio nimalo svežiji nego u gradu nekoliko milja odatle, sunce nimalo milostivije. Kokoši su grebale po prašini, sivosmeđe krave žvakale su svoju hranu iza ograde, stado privezanih crnih koza užurbano je brstilo lišće sa žbunja koje im je bilo u dosegu, a kola sa visokim točkovima stajala su u senci ambara, ali to mesto nije ličilo na farmu. Nigde se nisu mogle videti njive; šuma se protezala na sve strane oko dvorišta, isprekidana samo zemljanim putem koji je krivudao prema severu i koristio se za retke izlete do grada. I bilo je previše ljudi.