Gospodar haosa

Jedan dugi trenutak Rand je posmatrao tog čoveka. Taim mu se nije dopadao. Nešto u čovekovom ponašanju nije dopuštalo da mu se dopadne. Ili je možda posredi bilo nešto u njemu samom. Toliko dugo već je mislio da je on jedini muškarac koji može makar da pomisli na usmeravanje, a da se u znoju ne osvrne i potraži pogledom Aes Sedai. Pa, to je već dugo trajalo, i Aes Sedai makar sada ne bi pokušale da ga smire, pošto znaju ko je. Može li to biti tako jednostavno? Ljubomora zbog toga što više nije jedinstven? Nije verovao u to. Pored svega ostalog, rado bi prihvatio još muškaraca kadrih za usmeravanje koji hodaju svetom neuznemiravani. Najzad bi prestao da bude nakaza. Ne, ne bi to sezalo tako daleko, ne s ove strane Tarmon Gaidona. On je bio jedinstven; bio je Ponovorođeni Zmaj. Kakvi god razlozi bili, ovaj čovek mu se prosto ne dopada.

Ubij ga, zakrešta Lijus Terin. Sve ih ubij! Rand potisnu njegov glas. Taim i nije morao da mu se dopada, trebalo je samo da ga iskoristi. I da mu veruje. E to če več ići teže.

„Vodim te tamo gde mi možeš služiti" reče on hladno. Taim se ne žacnu niti namršti; samo je gledao i čekao, a uglovi usta načas su mu se trznuli u nedovršenom osmehu.

3 Oči jedne žene

Prigušivši svoju razdraženost – i mrmljanje Lijusa Terina – Rand posegnu za saidinom i započe sada več poznatu borbu za opstanak usred Praznine. Prljavština ga je prožimala dok je usmeravao; čak i u ništavilu osečao je kako mu se ona probija u kosti, a možda i u dušu. Nije umeo da opiše ono što je činio, osim kao presavijanje Šare, probijanje rupe u njoj. To je naučio sam, a učitelj nije umeo dobro da mu objasni čak ni ono što se krije iza predmeta kojem ga je podučavao. Jarka uspravna linija pojavila se u vazduhu, proširivši se brzo u otvor poput velikih vrata. Uistinu, pogled kroz to kao da se okrenuo, suncem obasjan proplanak između stabala skvrčenih od suše, da bi se zatim zaustavio.

Enaila i još dve Device podigoše velove i skočiše kroz prolaz pre nego što se i umirio; za njima pođe još pet-šest, držeći u pripravnosti rožnate lukove. Rand nije očekivao da tamo bude ičeg od čega bi morale da ga čuvaju. Smestio je drugi kraj – ako je uopštepostojao drugi kraj; on to nije razumeo, ali činilo mu se da postoji samo jedan – na proplanku zato što takav prolaz može biti opasan po ljude koji se nađu u blizini, ali reći Devicama, ili ma kom Aijelu, da nema potrebe biti na oprezu bilo je isto što i reći ribi da ne treba da pliva.

„Ovo je prolaz", reče on Taimu. „Pokazaću ti kako da ga praviš, ako već sam to nisi otkrio.“ Čovek je zurio u njega. Ako je pažljivo posmatrao, trebalo je da vidi Randovo tkanje saidina; svaki muškarac kadar da usmerava mogao je to.

Taim mu se pridruži kada je kročio na proplanak, a Sulin i ostale Device prodoše za njim. Neke su s prezirom gledale na mač o Randovom pojasu dok su hitale kraj njega i nemo se sporazumevale svojim govorom ruku. Zgađene, van svake sumnje. Enaila i prethodnica već su se oprezno raširile između povijenih stabala; zahvaljujući kaputima i čakširama, kadinsoru, bile su deo senki bez obzira na to jesu li pridodale zelene prelive sivim i smeđim. Sa Moći u sebi, Rand je jasno video svaku mrtvu iglicu na svakom boru; više ih je bilo mrtvih nego živih. Osećao je kiseo zadah soka u žbunju. Sam vazduh mirisao je na vrelinu, suv i prašnjav. Tu za njega nije bilo opasnosti.

„Sačekaj, Rande al’Tore“, začu se ženski glas s druge strane prolaza. Avijendin glas.

Rand smesta otpusti tkanje i saidin, a prolaz u treptaju nestade, baš kao što se i pojavio. Postojale su razne vrste opasnosti. Taim ga radoznalo pogleda. Neke Device, pod velom ili ne, i same su ga načas pogledale. Sa neodobravanjem. Prsti Devica su munjevito obavljali govor ruku. Ali imale su toliko obzira da drže jezik za zubima; bio je dovoljno jasan kad je to bilo posredi.

Prenebregnuvši podjednako i radoznalost i neodobravanje, Rand pođe kroz drveće sa Taimom kraj sebe i mrtvo lišće i grančice zakrckaše im pod nogama. Device se u širokom krugu oko njih nisu ni čule u mekim čizmama zapertlanim do kolena. Budnost je zamenila njihov trenutni prekor. Neke su već ranije išle s Random na ovo putovanje, uvek bez nevolja, ali ništa ih nikad neće ubediti u to da ova šuma nije dobro mesto za zasedu. Pre Randa, život u Pustari sastojao se od bezmalo tri hiljade godina pohoda, čarki, sukoba i ratova koji se nikada nisu prekidali.

Svakako je imao šta da nauči od Taima – mada ni blizu toliko koliko je Taim mislio – ali podučavanje će biti dvosmerno, i došlo je vreme da on počne da obrazuje starijeg muškarca. „Pre ili kasnije ćeš naići na Izgubljene, ako me budeš pratio. Možda pre Poslednje bitke. Verovatno pre. Ne izgledaš mi iznenađen.“

„Čuo sam glasine. Oni su morali jednog dana da se oslobode.“