Gospodar haosa

Posle trenutka tišine, Taim ponovo progovori. „Još ti meni ne veruješ. Nema ni razloga za to. Još. S vremenom ćeš mi poverovati. Kao zalog za buduće poverenje, doneo sam ti poklon.“ Iz izlizanog kaputa on izvuče zavežljaj umotan u krpu, nešto veći od dve spojene ljudske pesnice.

Rand to uze mršteći se i dah mu zastade kada oseti unutra oštar oblik. On žurno skinu raznobojne krpe i otkri disk veličine dlana, disk poput onog na skerletnom barjaku iznad palate, upola beo i upola crn, drevni simbol Aes Sedai, od pre Slamanja sveta. On pređe prstima preko dve spojene suze.

Sačinjeno je samo sedam takvih diskova, kuendilara. Bili su to pečati zatvora Mračnoga, pečati koji su sprečavali Mračnome pristup svetu. Imao je još dva, veoma pažljivo skrivena. Veoma pažljivo zaštićena. Ništa nije moglo slomiti kuendilar, čak ni Jedna moć – rub tanane kupice od čarobnog kristala mogao je da zareže čelik, čak i dijamant – ali tri od njih sedam bilo je polomljeno. On ih je video, razorene. I posmatrao je kako Moiraina iseca tanak komadić sa ivice jednog. Pečati su slabili, i sama je Svetlost znala zašto ili kako. Disk u njegovoj ruci bio je tvrd i klizav kao kuendilar, kao mešavina najfinijeg porcelana i uglačanog čelika – ali on je bio siguran da će se taj disk slomiti ako ga ispusti na kamen na kojem je stajao.

Tri slomljena. Tri u njegovim rukama. A gde je sedmi? Samo četiri pečata stajala su između čovečanstva i Mračnog. Četiri, ukoliko je poslednji još ceo. Samo četiri diska između čovečanstva i Poslednje bitke. Koliko su još držali, tako oslabljeni?

Glas Lijusa Terina diže se kao grmljavina. Slomi ga, sve ih slomi, moraš ih slomiti moraš moraš moraš ih sve slomiti i udariti moraš udariti brzo moraš udariti smesta slomi ga slomi ga slomi ga...

Rand se tresao od napora da suzbije taj glas u sebi, da odagna izmaglicu koja je visila na njemu kao paučina. Mišići su ga boleli kao da se rvao sa čovekom od krvi i mesa, s kakvim divom. Pregršt po pregršt, utiskivao je maglu Lijusa Terina u najdublje šupljine, najdublje senke koje je mogao pronaći u svojoj glavi.

Iznenada je čuo promukli šapat: „Moram gar slomiti smesta moram ih slomiti sve slomiti slomiti slomiti.“ Najednom je shvatio da su mu ruke podignute iznad glave, da drži pečat, spreman da ga razbije na belom makadamu. U tome ga je sprečavao samo Bašer koji se propeo na prste i podigao ruke da bi dograbio Randa za mišice.

„Ne znam šta je to“, reče Bašer tiho, „ali mislim da bi možda trebalo da pričekaš pre nego što odlučiš da to razbiješ. Je l’ da?“ Tumad i ostali više nisu posmatrali Taima. Zijali su razrogačeno u Randa. Čak su i Device skrenule pogled prema njemu, očiju punih brige. Sulin kroči prema muškarcima, a Džalanina ruka bila je pružena prema Randu kao da je ova to nesvesno učinila.

„Da.“ Rand proguta knedlu; grlo ga je bolelo. „Mislim da bi trebalo.“ Bašer polako odstupi, a Rand jednako polako spusti pečat. Ako je Rand već pomišljao da je Taim stalno spokojan, sada je imao dokaz za suprotno. Ovome je lice bilo preneraženo. „Znaš li šta je ovo, Taime?” upita Rand. „Sigurno znaš, inače mi to ne bi doneo. Gde si ga pronašao? Imaš li još koji? Znaš li gde se nalazi?“

„Ne“, reče Taim nesigurnim glasom. Ne baš zbog straha; više je to bilo kao u čoveka koji je osetio kako se litica pod njim naglo kruni pa se nekako ponovo obreo na čvrstom tlu. „To je jedini koji... čuo sam raznorazne glasine otkad sam pobegao od Aes Sedai. O čudovištima koja iskaču ni iz čega. O čudnim zverima. O ljudima koji razgovaraju sa životinjama i životinjama koje im odgovaraju. O Aes Sedai koje lude onako kako to treba nama da se dogodi. O čitavim selima koja su poludela i gde su se seljani međusobno poubijali. Neke od njih mogle bi biti istinite. Polovina onoga što znam da je istina nije ništa manje bezumna. Čuo sam da su neki pečati slomljeni. Taj bi se mogao razbiti maljem.“

Bašer se namršti, zagleda u pečat u Randovim rukama, a onda zasopta. Shvatio je.

„Gde si ga pronašao?", ponovi Rand. Ako bi mogao da pronađe poslednji... Šta onda? Lijus Terin se promeškolji, ali on odbi da ga sasluša.

„Na poslednjem mestu gde bi ga očekivao" odgovori Taim, „a biće to valjda i prvo mesto gde bi trebalo potražiti druge. Na malom propalom imanju u Saldeji. Svratio sam tamo da uzmem vode i seljak mi ga je dao. Bio je star, bez dece ili unuka kojima bi ga ostavio, i mislio je da sam ja Ponovorođeni Zmaj. Tvrdio je da ga njegova porodica čuva već duže od dve hiljade godina. Tvrdio je da su oni bili kraljevi i kraljice u vreme Troločkih ratova i plemiči pod Arturom Hokvingom. Možda je njegova priča i bila istinita. Nije bila nimalo neverovatnija od toga što se pečat nalazi u čatrlji udaljenoj samo nekoliko dana jahanja od granice s Pustoši.“