Gospodar haosa

„Ja ću razgovarati s njima", reče Rand. „Hoćeš li reći Bruanu i ostalima da sam tu?“ Roidan ozbiljno klimnu glavom.

Odmeravajući muškarce pogledom postrance, Enaila se nagnu bliže Džalani, pa progovori šapatom koji se jasno mogao čuti sa udaljenosti od deset koraka. „Znaš li zašto se oni zovu Gromovnici? Zato što čak i kad stoje nepomično, stalno pogledavaš u nebo i očekuješ da vidiš kako seva.“ Device se grohotom nasmejaše.

Jedan mladi Gromovnik skoči u vazduh i ritnu se mekom čizmom visokom do kolena, nadmašivši visinu Randove glave. Bio je zgodan, ako se izuzme nabrani beli ožiljak koji se pružao ispod trake crne tkanine što je skrivala praznu očnu duplju. I on je nosio povez. „Znate li zašto Device koriste govor ruku?“, viknuo je na vrhuncu skoka i kad se dočekao, lice mu je poprimilo zbunjen izraz. Ali to nije bilo upućeno Devicama; obraćao se svojim sadrugovima i pravio se da žena nema. „Zato što čak i kad ne govore, ne mogu prestati da govore.“ Šamad Konde se nasmejaše jednako glasno kao i Device maločas.

„Samo Gromovnici mogu videti čast u tome što čuvaju prazan šator" reče Enaila tužno Džalani, zavrtevši glavom. „Kad sledeći put zatraže vina, ako im gaisain donese prazne pehare, nesumnjivo će se opiti više nego što mi to možemo od uskvaja.“

Gromovnici su očito zaključili kako je Enaila izašla kao pobednik u tom nadgornjavanju. Jednooki muškarac i još nekolicina podigoše štitove od bičje kože i zadžangrljaše kopljima o njih. Ona je to samo slušala koji tren, a onda klimnula glavom sama sebi i pošla za ostalima koje su sledile Randa.

Razmišljajući o aijelskom smislu za šalu i smešno, Rand je zagledao prostrani logor. Mirisi hrane dopirali su od stotina raštrkanih vatri, hleb se pekao na ugljevlju, meso na ražnju, dok je supa brbotala u kazanima okačenim o tronošce. Vojnici su uvek dobro i često jeli, kad god je to bilo moguće; na pohodima su obroci obično bili slabi. Vatre su dodavale sopstveni sladunjavi miris; na ravnici Maredo bilo je više sasušene volujske balege za potpalu nego drveta.

Tu i tamo su se vojnici s lukovima, samostrelima ili džilitima muvali okolo u kožnim prsnicima sa prišivenim čeličnim diskovima, ili u običnim postavljenim kaputima, ali tairensko i kairhijensko plemstvo podjednako je preziralo pešadiju i slavilo konjicu, pa su se posvuda videli jahači na konjima. Tairenci – pod kalpacima obrubljenim i ispupčenim, i pod grudnim oklopima preko kaputa debelih rukava u šarenim prugama svojih mnogobrojnih gospodara. Kairhijenjani – u tamnim kaputima i izlupanim grudnim oklopima, sa kalpacima nalik na zvona isečena tako da im se vide lica. Mali barjaci zvani kon, na kratkim štapovima privezanim za leđa nekih ljudi, označavali su sitno kairhijensko plemstvo i mlađe sinove, a ponekad i puke zapovednike, mada se malo običnih Kairhijenjana uzdizalo do činova. A i Tairenaca, kad je več to posredi. Dva naroda nisu se međusobno mešala, i dok su Tairenci često jahali pognuto i uvek se podrugljivo cerili svakom Kairhijenjaninu koji bi se približio, niži Kairhijenjani sedeli su na svojim konjima kruto, kao da se upinju da pokažu i poslednji pedalj visine, a Tairence su potpuno zanemarivali. Pre Randa su jedni protiv drugih vodili suviše ratova da bi ih on mogao naterati da zajedno jašu.

Prosedi starci u gruboj odeči, zajedno sa drugima koji jedva da su bili stariji od dečaka, čačkali su oko šatora debelim motkama da bi tu i tamo uplašili ponekog pacova, sustigli ga i mlatnuli pre nego što bi ga pridodali ostalima što su im visili o pojasu. Jedan čova velikog nosa u prljavom kožnom prsluku i bez košulje, sa lukom u ruci i tobolcem o pojasu, položio je dugi niz vrana i gavrana svezanih zajedno pod noge stola ispred jednog šatora i u zamenu za to dobio kesu s novcem od Tairenca koji je tamo sedeo bez kalpaka na glavi i izgledao kao da se dosađuje. Malo ih je ovako daleko na jugu još verovalo da Mirdraali koriste pacove, gavrane i takva stvorenja kao uhode – Svetlosti, osim onih koji su ih uistinu videli, gotovo niko ovako daleko na jugu nije zaista verovao u Mirdraale, ili Troloke! – ali ako je gospodar Zmaj tražio da se logor očisti od tih stvorenja, bili su spremni da mu udovolje, pogotovo zato što je gospodar Zmaj srebrom plaćao svaki leš.

Naravno, začulo se klicanje; niko drugi ne bi išao u pratnji Devica koplja, a bilo je tu i Zmajevo žezlo. „Neka Svetlost obasja gospodara Zmaja!“, „Milost nek je uz gospodara Zmaja!“, i tome slično zasipalo ih je sa svih strana. Mnogi su čak i zvučali iskreno, mada je to bilo teško ustanoviti pošto su se ljudi drali iz sveg glasa. Drugi su samo drveno zurili, ili okretali konje i udaljavali se, ne prebrzo. Najzad, nikad se nije znalo hoće li on prizvati grom ili rascepiti tle; muškarci koji usmeravaju uvek polude, a ko može znati šta će jedan luđak učiniti, ili kada? Klicali ili ne, oprezno su posmatrali Device. Malo ih se naviklo na prizor žena koje nose oružje kao muškarci; osim toga, to su bile Aijelke, a svi znaju da su Aijeli jednako nepredvidivi kao i luđaci.