Gospodar haosa

Visoki lord Vejramon, nauljene brade i prosede kose, duboko se naklonio. On je bio jedan od četiri prisutna visoka lorda, u čizmama bogato ukrašenim srebrom, dok su se ostali ponašali krajnje ulizički – predebeli Sunamon, Tolmeran, čija je gvozdenosiva brada ličila na šiljak koplja povrh tela mršavog kao motka, i Torean, koji je s nosom poput krompira više ličio na zemljoradnika od većine farmera, ali Rand je zapovedništvo poverio Vejramonu. Za sada. Ostala osmorica bili su niži plemići, mada su neki bili glatko izbrijani i sa ništa manje sedih vlasi u kosi; bili su tu na osnovu svojih zaveta o vernosti jednom ili drugom visokom lordu, a opet su svi oni imali izvesnih iskustava u borbi.

Vejramon nije bio nizak za jednog Tairenca, mada je Rand bio viši od njega za glavu, ali oduvek je podsećao Randa na kočopernog pevca koji se šepuri unaokolo naduvenih grudi. „Svi pozdravite gospodara Zmaja“, objavi on i pokloni se, „budućeg osvajača Ilijana. Svi pozdravite Gospodara jutra.“

Ostali su ga sledili samo sa trenom kašnjenja, Tairenci raširenih ruku, dok su Kairhijenjani šakama dodirivali srce.

Rand iskrivi lice. Gospodar jutra je bila jedna od titula Lijusa Terina, ili su makar tako tvrdila nepotpuna predanja. Mnogo je znanja izgubljeno u Slamanju sveta, a još je toga iščezlo u dimu tokom Troločkih ratova i kasnije, u Stogodišnjem ratu, a opet su ponekad iznenađujući delovi uspeli da se sačuvaju. Iznenadio se što Vejramonovo pominjanje te titule nije navelo Lijusa Terina da bezumno zablebeće. Kad je već kod toga, Rand nije čuo taj glas nijednom otkad se izdrao na njega. Koliko je mogao da se seti, bilo je to prvi put da se zaista obratio glasu koji mu je bio u glavi. Mogućnosti koje su se krile iza toga naterale su ga da se naježi.

„Gospodaru Zmaju?“ Sunamon je nasuvo prao mesnate ruke. Činilo se da se trudi da ne vidi šoufu obavijenu oko Randove glave. „Da li...?“ Progutavši sopstvene reči, on nabaci na lice laskavi osmeh; pitati mogućeg luđaka – u najmanju ruku mogućeg – da li je dobro možda i nije najpametnije. „Je li gospodar Zmaj za malo punča? Lođanejsko vino pomešano sa mednom dinjom.“ Suvonjavi gospodar zemlje, zaklet Sunamonu, čovek po imenu Estevan, grube vilice i još grubljih očiju, oštro mahnu i jedan sluga strelovito jurnu prema zlatnom peharu na bočnom stolu kraj platnenog zida; drugi pohita da ga napuni.

„Ne", reče Rand, a onda glasnije: „Ne.“ On mahnu slugi da se udalji iako ga zapravo nije ni video. Da li ga Lijus Terin zaista čuje”. To je nekako sve pogoršavalo. Nije želeo sada da pomišlja na sve mogućnosti; nije uopšte želeo da razmišlja o tome. „Čim Hern i Simaan stignu ovamo, biće gotovo sve na svom mestu.“ Ta dva visoka lorda trebalo je ubrzo da stignu; oni su vodili poslednje velike grupe tairenskih vojnika koje su napustile Kairhijen pre više od mesec dana. Naravno, bilo je i manjih grupa koje su se zaputile na jug, i još Kairhijenjana. I Aijela, takođe; Arijel će sve pokazati. „Želim da vidim...“

On iznenada shvati da je paviljon veoma tih, veoma miran, osim što je Torean načas zabacio glavu kako bi progutao ostatak punča. On obrisa usta rukom i pruži pehar da mu sipaju još, ali činilo se da se sluge trude da se stope sa crvenim prugama na zidovima. Sulin i ostale tri Device najednom su se propele na prste, spremne da namaknu veo.

„Šta je bilo?" upita on tiho.

Vejramon je oklevao. „Simaan i Hern su... otišli u Hadon Mirk. Oni neće doći.“ Torean dograbi zlatom ukrašeni bokal od jednog sluge i napuni svoj pehar, prosuvši punč po ćilimima.

„A zašto su otišli tamo, umesto ovamo?“ Rand nije podigao glas. Bio je siguran da zna odgovor. Ta dvojica – i još pet visokih lordova pored njih – odaslani su u Kairhijen uglavnom da bi glave namerne da kuju zavere protiv njega imale čime da se bave.

Među Kairhijenjanima se pojaviše zlobni osmesi, mahom poluskriveni brzo podignutim peharima. Semaradrid, najviši po činu, sa obojenim prugama na kaputu sve do ispod pojasa, cerio se podrugljivo, neskriveno. Čovek dugog lica sa belim pramenovima na slepoočnicama i tamnim očima koje su bile kadre da mrve kamen kretao se kruto od rana zadobijenih u građanskom ratu u sopstvenoj zemlji, ali njegovo hramanje poticalo je iz borbe protiv Tira. Glavni razlog za saradnju s Tairencima bilo je to što oni nisu Aijeli. Ali opet, glavni razlog za saradnju Tairenaca s njim bilo je to što Kairhijenjani nisu Aijeli.

Odgovorio je jedan Semaradridov zemljak, mladi plemić po imenu Meneril, koji je imao upola Semaradridovih pruga na svom kaputu, a na licu mu je bio ožiljak iz građanskog rata koji mu je levi ugao usta povlačio naviše u stalni zajedljivi osmeh. „Zbog izdaje, gospodaru Zmaju. Zbog izdaje i pobune.“