Gospodar haosa

Vejramon je možda oklevao da izgovori te reči Randu u lice, ali ipak nije hteo da dozvoli da jedan stranac govori umesto njega. „Da, zbog pobune" reče žurno, zapiljivši se u Menerila, ali njegova uobičajena nadmenost brzo se vratila. „I nisu samo oni posredi, gospodaru Zmaju, visoki lordovi Darlin i Tedosijan, kao i visoka gospa Estanda uključeni su takođe u to. Tako mi duša izgorela, svi su se potpisali na pismu otpora! Izgleda da je tu umešano i dvadeset ili trideset nižih plemića, među kojima i neki koji jedva da su se uzdigli od farmera. Svetlost neka raznese te budale! “

Rand se gotovo divio Darlinu. Taj čovek mu se otvoreno suprotstavljao od samog početka i pobegao je iz Kamena kada je ovaj pao, pokušavši da podstakne otpor među plemićima u zemlji. Tedosijan i Estanda su bili drugačiji. Kao i Hern i Simaan, klanjali su se i osmehivali, nazivali ga gospodarom i Zmajem, da bi kovali zavere iza njegovih leđa. Sada je njegova uzdržljivost ovim bila nagrađena. Nije nikakvo čudo što Torean prosipa punč po prosedoj bradi dok pije; on je bio veoma blizak sa Tedosijanom, pa i sa Hernom i Simaanom.

„Nisu oni pisali samo o otporu”, reče Tolmeran hladnim glasom. „Napisali su da si ti lažni Zmaj, da su pad Kamena i to što si izvukao Mač Koji Nije Mač bili nekakva varka Aes Sedai.“ U njegovom tonu bilo je naznake pitanja; on nije bio u Kamenu Tira one noći kada je ovaj pao pred Random.

„A šta ti misliš, Tolmerane?“ Bila je to zavodljiva tvrdnja u zemlji gde je usmeravanje bilo izvan zakona pre nego što je Rand taj zakon promenio, a Aes Sedai su u najboljem slučaju bile tolerisane, dok je Kamen Tira stajao nepobedivo bezmalo tri hiljade godina pre nego što ga je Rand zauzeo. I poznata tvrdnja. Rand se upitao da li će pronaći Bele plaštove kada ti pobunjenici budu bačeni u tamnicu. Smatrao je da je Pedron Nijal previše mudar da bi to dozvolio.

„Ja mislim da si ti izvukao Kalandor“ reče vitki muškarac trenutak kasnije. „Mislim da si Ponovorođeni Zmaj.“ Oba puta je pomalo naglasio reč „mislim". Tolmeran je bio hrabar. Estevan klimnu glavom; učinio je to polako. Još jedan hrabar čovek.

Ali čak ni oni nisu postavili očigledno pitanje, da li Rand želi da se pobunjenici pohvataju. Randa to nije iznenadilo. Ponajpre, Hadon Mirk je bio mesto gde nikoga nije bilo lako hvatati, ogromna gusta šuma bez sela, puteva, pa čak i staza. Na krševitom planinskom terenu duž najsevernije njegove ivice čovek je imao sreće ako bi prevalio tek koju milju posle dugog dana, i čitave vojske mogle su se kretati sve dok ne ostanu bez hrane, a da ne pronađu jedna drugu. Još važnije je bilo to da bi se onaj ko bi takvo pitanje postavio mogao smatrati dobrovoljcem da predvodi pohod, a moglo se podozrevati da dobrovoljac želi da se pridruži Darlinu, a ne da ga utamniči. Tairenci možda ne igraju Daes Daemar, Igru kuća, onako kako to rade Kairhijenjani – ovi su umeli čitave knjige da pročitaju u jednom pogledu i da čuju u rečenici daleko više od onoga što si mislio da kažeš – ali ipak su spletkarili i posmatrali jedni druge, sumnjajući u zavere, ili su smatrali da svi ostali čine isto.

Opet, Randu je odgovaralo da zasad ostavi pobunjenike tamo gde su. Sva njegova pažnja morala je biti usmerena na Ilijan; on se morao videti da bi bio tamo. Ali isto tako, nije smeo da izgleda mek. Ovi ljudi se ne bi okrenuli protiv njega, ali sa Poslednjom bitkom ili bez nje, samo su dve stvari sprečavale Tairence i Kairhijenjane da ne skoče jedni drugima za vrat. Više su voleli jedni druge od Aijela, mada jedva, i plašili su se gneva Ponovorođenog Zmaja. Ako bi taj strah u njima nestao, pokušali bi da se međusobno poubijaju, kao i da pobiju Aijele, za tili čas.

„Govori li neko u njihovu odbranu?“, upita on. „Zna li neko za kakve olakšavajuće okolnosti?“ Ako je iko i znao, držao je jezik za zubima; uključujući i sluge, dvadesetak pari očiju ga je posmatralo i čekalo. Sluge možda i najnapregnutije od svih. Sulin i Device posmatrale su sve osim njega. „Oni su ostali bez svojih titula, zemlje i imanja su im oduzeti. Za svakog čoveka čije se ime zna imaju se potpisati nalozi za hapšenje. I za svaku ženu.“ To je moglo da predstavlja teškoću; kazna za pobunu u Tiru bila je smrt. On je promenio neke zakone, ali ne i taj, a sada je bilo prekasno. „Objavite da će svako ko ubije nekoga od njih biti oslobođen odgovornosti za ubistvo, a ko god im bude pomagao, optužiće se za izdaju. Svima koji se predaju život će biti pošteđen*, što bi moglo da reši poteškoću s Estandom – on neće narediti da se pogubi jedna žena – samo ako bude smislio način da to izvede, „ali oni koji ustraju u svom naumu biće povešani.“