Gospodar haosa

Buka nije bila dovoljno glasna da Rand ne čuje ono što su Device govorile iza njega.

„Ima istančan smisao za šalu. Ko je on?“ Bila je to Enaila.

„Zove se Leiran“, odgovori Somara. „On je Kosaida Čarin. Misliš da ima smisla za humor zato što je smatrao da je tvoja šala bila bolja od njegove. Čini se da ima snažne ruke.“ Nekoliko Devica se zakikota na to.

„Zar se tebi nije učinilo da je Enaila bila smešna, Rande al’Tore?“ Sulin je koračala kraj njega. „Nisi se nasmejao. Ti se nikada ne smeješ. Ponekad pomislim kako nemaš smisla za šalu.“

Rand najednom stade i okrenu se prema njima, toliko iznenadno da je nekolicina posegnula za velom i obazrela se ne bi li ugledala ono što ga je tako prepalo. On se nakašlja. „Jedan džangrizavi stari seljak koji se zvao Hu ustanovio je jednog jutra da je njegov najbolji pevac odleteo na visoko drvo kraj jezera na imanju i da ne želi da odatle siđe, pa je otišao svom komšiji Vilu i zamolio ga za pomoć. Ti ljudi se nikada nisu slagali, ali Vil je na kraju pristao, pa su njih dvojica otišli do jezerceta i počeli da se veru uz drvo, a Hu se peo prvi. Nameravali su da preplaše pevca kako bi ovaj sleteo, ali ptica je samo uzletala sve više, s grane na granu. A onda, baš kada su Hu i pevac stigli gotovo do vrha drveta, sa Vilom odmah za petama, začuo se glasan prasak, grana se pod Huovim nogama polomila i on se strmeknuo u jezerce, podigavši vodu i blato na sve strane oko sebe. Vil se smandrljao što je brže mogao i pružio Huu ruku s obale, ali Hu je samo ležao tamo na leđima i tonuo sve dublje u blato, da bi mu na kraju samo nos virio iz vode. Još jedan seljak video je šta se dogodilo, pa je dotrčao i izvukao Hua iz jezerceta. ’Zašto nisi prihvatio Vilovu ruku?’, upitao je taj Hua. ’Mogao si da se udaviš.’ ’A što da prihvatim njegovu ruku?’, progunđao je Hu. ’Maločas sam prošao kraj njega usred bela dana, a on mi ni reč nije rekao.’“ Rand sačeka da čuje Aijelke.

Device se zbunjeno zgledaše. Najzad Somara reče: „Šta se desilo sa jezercetom? Smisao te priče je svakako u vodi.“

Rand diže ruke i ponovo pođe prema paviljonu s crvenim prugama. Čuo je kako Lija govori iza njega: „Mislim da je to trebalo da bude nekakva šala.“

„Pa kako da se smejemo, kad ne znamo šta se desilo s vodom?", reče Majra.

„To je zbog pevca", ubaci Enaila. „Humor mokrozemaca je čudan. Mislim da to ima neke veze s pevcem.“

On pokuša da prestane da ih sluša.

Branitelji se još više ukrutiše kada im je prišao, ako je to uopšte bilo moguće, a dvojica koji su stajali ispred zlatom opervaženih ulaznih krila glatko kliznuše u stranu, otvorivši ih. Zurili su pored Aijelki.

Rand je nekada vodio Branitelje Kamena u očajničkoj borbi protiv Mirdraala i Troloka u dvoranama samog Kamena Tira. Oni bi sledili svakoga ko bi te noći istupio da ih povede, ali to je učinio on.

„Kamen još stoji", reče on tiho. Bio je to njihov bojni poklič. Brzi osmesi blesnuše na nekim licima pre nego što se ponovo nisu vratila drvenoj nepomičnosti. U Tiru se običan svet nije osmehivao na ono što bi neki plemić rekao, osim ako nije bilo savršeno izvesno da plemić tako želi.

Device su većinom lako čučnule napolju, s kopljima preko kolena, u stavu i koji su mogle da zadrže satima, a da ne pomere ni mišić, ali Sulin je ušla za Random, zajedno sa Lijom, Enailom i Džanali. Sve i da su ti Branitelji bili Randovi drugovi iz detinjstva, Device bi bile jednako na oprezu, ali ljudi unutra uopšte nisu bili prijatelji.

Živopisno obrubljeni ćilimi prekrivali su pod paviljona, sa tairenskim lavirintima i složenim zavojitim šarama, a u sredini je stajao masivni sto, bogato izrezbaren, pozlaćen i neštedimice ukrašen umecima od slonovače i tirkiza, sto za čiji su prevoz jamačno bila neophodna posebna kola. Sto prekriven mapama razdvajao je desetak znojavih tairenskih lica od upola manje Kairhijenjana, koji su još više trpeli od vrućine, a svaki muškarac držao je pehar koji su ponizne sluge u crnozlatnim livrejama punile punčem. Svi plemiči bili su u svili, ali glatko izbrijani Kairhijenjani, niski, vitki i bledi u poređenju s muškarcima s druge strane stola, imali su na sebi kapute tamne i trezvene, ako se izuzmu svetle vodoravne pruge u bojama njihove Kuće preko grudi, sa brojem koji je ukazivao na važnost Kuće, dok su Tairenci, većina sa bradama nauljenim i podrezanim u uredne špiceve, na sebi imali postavljene kapute koji su se šarenili bojama crvenim, žutim, zelenim i plavim, od satena i brokata, prošivene srebrnim i zlatnim koncem. Kairhijenjani su bili ozbiljni, gotovo natmureni, većinom suvonjavih lica, a svima im je teme bilo obrijano i napuderisano po modi koja je nekada vladala među vojnicima u Kairhijenu, ne među plemićima. Tairenci su se osmehivali i njuškali namirisane maramice i burmutice koje su paviljon ispunile teškim aromama. Osim punča, zajedničko im je izgleda bilo jedino to što su se zapiljili u Device, da bi se zatim iz petnih žila potrudili da se prave kako su Aijelke nevidljive.