Gospodar haosa

Vejramonovo lice bilo je kiselo i kameno, na Semaradridovom se video izraz od koga je vino u njegovom punču moglo da se pretvori u sirće, dok se Tolmeran držao toliko bezizražajno da je njegovo neodobravanje izgledalo jednako jasno kao i udarac pesnice po nosu. U Semaradridovom slučaju, briga je bila usmerena na otezanje. On je već više puta isticao da svaki dan koji dovodi još ljudi ovamo, u logor, jednak broj dovodi i u utvrđenja Ilijana. Nema sumnje da je Vejramonov plan nastao zahvaljujući njegovom navaljivanju, iako bi on sam sačinio bolji. Tolmeranove sumnje odnosile su se na Meta. Uprkos onome što je od Kairhijenjana čuo o Metovoj umešnosti u borbi, Tolmeran je to smatrao laskanjem budala upućenim zemljaku koji je slučajno prijatelj Ponovorođenog Zmaja. Bile su to poštene primedbe, a Semaradridova je čak imala osnova – samo da plan koji su dobili nije bio tek još jedan paravan. Malo je bilo verovatno da će se Samael sasvim osloniti na pacove i gavrane u uhođenju. Rand je očekivao da se u logoru nalaze i ljudske uhode za račun drugih Izgubljenih, a verovatno i za račun Aes Sedai.

„Biće kako kažeš, gospodaru Zmaju" reče Vejramon s mukom. Čovek je bio veoma hrabar kad bi se začela bitka, ali istovremeno i najobičniji slepi idiot koji nije umeo da razmišlja dalje od slavnog juriša, svoje mržnje prema Ilijancima, prezira prema Kairhijenjanima i aijelskim „divljacima". Rand je bio siguran da je Vejramon upravo čovek kakav mu treba. Tolmeran i Semaradrid neće krenuti prerano sve dok Vejramon bude zapovedao.

Potom su dugo razgovarali, a Rand je slušao i povremeno pitao. Više nije bilo protivljenja, niti predloga da se odmah napadne, čak se uopšte nije razgovaralo o napadu. Rand je Vejramona pitao za kola, za kola i njihov tovar. U ravnici Maredo bilo je nekoliko sela, međusobno veoma udaljenih, i niti jednog grada osim Far Madinga na severu, a obradive zemlje bilo je jedva toliko da ishrani ljude koji su tu već bili. Ogromnoj vojsci bio je potreban neprekidni karavan kola iz Tira za snabdevanje svim i svačim, od brašna za hleb do eksera za potkovice. Osim Tolmerana, visoki lordovi smatrali su da vojska može da nosi ono što joj je potrebno preko ravnice, a potom da se snabdeva u Ilijanu; čini se da je bilo izvesnog uživanja u pomisli na to da se zemlja njihovog starog neprijatelja obrsti kao da je preko nje prešao roj skakavaca. Kairhijenjani su mislili drugačije, naročito Semaradrid i Meneril. Ne samo što je prost svet ogladneo za vreme kairhijenskog građanskog rata i opsade Šaidoa oko njihove prestonice; njihovi upali obrazi rečito su svedočili o tome. Ilijan je bio bogata zemlja, a čak su i na Doirlonskim brdima ležala imanja i vinogradi, ali Semaradrid i Meneril nisu želeli da trbuhe svojih vojnika hrane neizvesnim traganjem za namirnicama, ako već postoji drugi način. Što se Randa tiče, on nije želeo da Ilijan bude poharan u većoj meri nego što se moglo izbeći.

Zapravo, nikoga nije pritiskao. Sunamon ga je uveravao da se kola sklapaju, a on je već odavno naučio šta znači kada se Randu kaže jedno a uradi drugo. Namirnice su se prikupljale u čitavom Tiru, uprkos Vejramonovim grimasama nestrpljenja zbog svega toga i Toreanovom znojavom mumlanju povodom troškova. Ipak, važno je bilo da se plan koji im je bio predočen polako ostvaruje – i da će se oni pobrinuti da bude ostvaren.

Odlazak je podrazumevao veličajnije naklapanje i složene naklone, dok je on ponovo umotavao šoufu oko glave i uzimao Zmajevo žezlo, uz poluiskrene pozive da ostane na gozbi i jednako pritvorne ponude da mu pomognu u odlasku, ako već ne može da se zadrži i učestvuje u piru koji su upriličili. Tairenci ili Kairhijenjani, podjednako su izbegavali društvo Ponovorođenog Zmaja koliko su to bezbedno mogli da izvedu a da ne zapadnu u njegovu nemilost, dok su se pravili kako im ništa slično na pamet ne pada. Pogotovo su želeli da budu odsutni u trenucima kada je usmeravao. Otpratili su ga do ulaza i još nekoliko koraka napolju, naravno, ali Sunamon je šumno uzdahnuo kad ih je Rand ostavio i ovaj je čuo kako se Torean bukvalno kikoće od olakšanja.

Aijelski poglavari hodali su nemo sa Random, a Device su se napolju pridružile Sulin i ostalim trima okruživši šestoricu muškaraca kada su ovi krenuli prema šatoru sa zelenim prugama. Sada se začulo vrlo malo pokliča, a poglavari nisu rekli ni reč. Gotovo jednako malo izgovorili su i u paviljonu. Kada je Rand to pomenuo, Dearik reče: „Ti mokrozemci ne žele da nas čuju.“ Bio je to krupan muškarac, za širinu prsta niži od Randa, velikog nosa i vidljivih svetlijih pramenova u zlatnoj kosi. Plave oči bile su mu ispunjene prezirom. „Oni čuju samo vetar.“

„Da li su ti rekli za one koji su se pobunili protiv tebe?" upita Erim. Viši od Dearika, imao je ratobornu vilicu i gotovo podjednako mnogo belih i riđih vlasi u kosi.

„Jesu", reče Rand i Han se namršti na njega.