Gospodar haosa

Koliko je Met mogao da sagleda, ceo prokleti svet se sušio, a on nije želeo da pomišlja na razloge za to. Priželjkivao je da može da zaboravi na vrućinu, da zaboravi zbog čega je u Maeronu, da zaboravi sve. Valjani zeleni kaput, sa zlatnim vezom na okovratniku i manžetama, bio mu je raskopčan, fina platnena košulja raspertlana, a opet se znojio kao konj. Možda bi mu pomoglo da skine crnu svilenu maramu prebačenu oko vrata, ali on je to retko činio na javnim mestima. Iskapivši vino, spustio je pehar od uglačanog kalaj a na sto kraj svog lakta i podigao šešir širokog oboda kako bi njime mogao da se hladi. Sve što bi popio smesta bi iznojio.

Kada je odabrao da boravi u Zlatnom jelenu, plemiči i vojni zapovednici Crvene ruke pošli su za njegovim primerom, što je značilo da se svi ostali klone tog mesta. To gazdarici Delvin obično nije smetalo. Samo krupnom i sitnom plemstvu iz družine mogla je svaki krevet da izda i pet puta, a ta sorta dobro je plaćala, malo se tukla i obično to obavljala napolju, pre nego što poteče krv. Međutim, ovog podneva je za stolovima sedelo samo devet ili deset ljudi, i ona je povremeno treptala u prazne klupe, tapkala se po punđi i uzdisala; do večeri neće prodati mnogo vina. Veliki deo njene zarade poticao je od vina. Ipak, muzičari su predano svirali. Šačica plemića zadovoljna muzikom – svako sa zlatom zaslužio je da mu se obrate sa „moj gospodaru”, bar što se njih ticalo – mogla je da bude velikodušnija od sobe pune običnih vojnika.

Ali na nesreću po kese muzičara, samo ih je Met slušao, a i on bi se žacnuo na svaki treći ton. Zaista nisu oni bili krivi; muzika je zvučala dobro, pod uslovom da ne znaš šta slušaš. Met je znao – on ih je tome naučio, pljeskajući u ritmu, pevušeći – ali niko drugi nije čuo tu melodiju već više od dve hiljade godina. Najbolje što se moglo reći bilo je da su pogodili ritam.

Do ušiju mu dođe deo razgovora. Bacivši šešir, on mahnu peharom da bi pokazao kako želi još vina i nagnu se prema trojici ljudi koji su pili za susednim stolom. „Kako rekoste?“

„Pokušavamo da ustanovimo kako da od tebe povratimo nešto para", reče Talmanes, čiji je osmeh zgasnuo nad vinskim peharom. Nije se uznemirio. Samo nekoliko godina stariji od Metovih dvadeset, i za glavu niži, Talmanes se retko osmehivao. Taj čovek je Meta uvek podsećao na sabijenu oprugu. „Niko ne može da te pobedi u kartama.“ Zapovednik polovine konjice u sastavu družine, ovde u Kairhijenu bio je plemić, ali teme mu je bilo obrijano i napuderisano, mada je znoj deo pudera sprao. Mnogi mlađi kairhijenski plemići prihvatali su vojničku modu. Talmanesov kaput bio je jednobojan, bez raznobojnih pruga jednog plemića, iako je imao prava na popriličan broj.

„Nije tačno", usprotivi se Met. Istina, kada bi mu se posrećilo, bilo je savršeno, ali njemu je sve išlo ciklično, naročito kad su posredi tako uređene stvari poput špila karata. „Tako mi krvi i pepela! Ti si od mene prošle nedelje uzeo pedeset kruna.“ Pedeset kruna; pre oko godinu dana premetnuo bi se u vazduhu kada bi osvojio jednu krunu, i zaplakao na pomisao da je izgubi. Pre oko godinu dana nije imao niti jednu da izgubi.

„Koliko sam stotina u zaostatku kad se to uračuna?" upita Talmanes suvo. „Hoću priliku da nešto od toga povratim.“ Ako ikada ponovo počne sa stalnim pobedama protiv Meta, još će se i zabrinuti. Kao i većina pripadnika družine, na Metovu sreću gledao je kao na talisman.

„Kocke ništa ne valjaju" reče Daerid. Zapovednik pešadije družine žedno je pio i pravio se da ne vidi tek poluskrivenu grimasu iza Nalesinove nauljene brade. Većina plemića koje je Met upoznao smatrala je kocku prostačkom zabavom, pogodnom samo za seljake. „Nikada nisam video da dan završiš sa zaostatkom na kockama. Mora da je posredi nešto nad čim nemaš kontrolu, što ne možeš držati u ruci, ako razumeš na šta mislim.“

Tek nešto viši od svog zemljaka Kairhijenjanina Talmanesa, Daerid je bio dobrih petnaest godina stariji, nos mu je bio više puta lomljen, a na licu su mu se ukrštala tri bela ožiljka. Jedini od njih trojice koji nije bio plemenitog roda, i sam je brijao i puderisao teme; Daerid je celog života bio vojnik.

„Mislili smo na konje" ubaci Nalesin, mahnuvši peharom od kalaja. Dežmekasti muškarac, viši od obojice Kairhijenjana, predvodio je drugu polovinu konjice u družini. Imajući u vidu vrućinu, Met se često pitao zašto ovaj ne obrije svoju bujnu crnu bradu, ali on ju je svakog jutra podrezivao kako bi imala oštar vrh. I dok su Daerid i Talmanes sedeli u raskopčanim jednobojnim kaputima, Nalesinov – od zelene svile sa onim tairenskim postavljenim rukavima u prugama i sa manžetama od zlatnog satena – bio je zakopčan do grla. Lice mu se sijalo od znoja, na koji nije obraćao pažnju. „Tako mi duša sagorela, imaš sreće u borbi i kartama. I kockama" dodade on iskriviši još jednom lice prema Daeridu. „Ali u konjskim trkama sve zavisi od konja.“