Gospodar haosa

Betsi zavrte glavom i napući usne. „To zvuči kao da bi trebalo da bude duhovito, Mete. Mladi plemići stalno govore duhovito, ali ti veliš da nisi plemić. Osim toga, ja sam prosta žena; mudrolije me jednostavno preskoče. Mislim da su obične reči najbolje. Pošto nisi plemić, trebalo bi da govoriš prosto, da neko ne pomisli kako se praviš da jesi plemić. Žene ne vole muškarce koji se prave da su ono što nisu. Možda možeš objasniti šta si to hteo da kažeš?“

Pomučio se da zadrži osmeh na licu. Nadgornjavanje s njom nije išlo onako kako je želeo. Nije mogao da ustanovi je li ona to sasvim glupa ili ga mota oko malog prsta. Kako god bilo, i dalje je lepa, i dalje miriše na lavandu, a ne na znoj. Činilo se da će se Daerid i Nalesin ugušiti. Talmanes je pevušio Žapca na ledu. Dakle, on je taj koji se okliznuo pa su mu se noge našle u vazduhu, zar ne?

Met spusti pehar s vinom i ustade, naklonivši se iznad Betsine ruke. „Ono sam što sam i ne više od toga, ali tvoje lice izbija mi reči iz glave.“ Ona na to trepnu; šta god da kažu, žene uvek vole slatkorečivce. „Jesi li za ples?“

Ne sačekavši odgovor, on je povede prema mestu gde se celom dužinom glavne prostorije pružao prazan prostor između stolova. Uz malo sreće, ples će joj malo usporiti jezik, a na kraju krajeva, on je bio srećnik. Osim toga, nikad nije čuo za ženu čije srce ne bi smekšalo u plesu. Pleši s njom i oprostiće ti mnogo toga; pleši dobro i oprostiće ti sve. Bila je to veoma stara izreka. Veoma stara.

Betsi je oklevala, ujevši se za usnu, obazirući se za gazdaricom Delvin, ali bucmasta krčmarica se samo osmehnula i mahnula Betsi da pođe, a onda bezuspešno zatapkala po pramenovima koji su joj pobegli iz punđe i nastavila da kinji druge konobarice kao da su stolovi puni. Gazdarica Delvin bi smesta navalila na svakog muškarca koji se po njenom mišljenju ne ponaša pristojno – uprkos smirenoj pojavi, u suknji je držala kratku batinu i povremeno ju je koristila; Nalesin je još oprezno gledao kad bi mu se približila – ali ako već muškarac spreman da troši želi da pleše, čega ima lošeg u tome? Met raširi Betsi ruke. Između stolova je trebalo da bude taman dovoljno mesta. Muzičari zasviraše glasnije, kad već nisu umeli bolje.

„Prati me“, reče joj on. „Koraci su za početak jednostavni.“ Počeo je uz muziku, naklon, klizni korak udesno, leva noga do desne. Naklon, korak i klizanje, raširenih ruku.

Betsi je brzo shvatila, i bila je laka koraka. Kada su stigli do muzičara, on joj lako diže ruke iznad glave i zavrte sebe i nju leđa uz leđa. Zatim naklon i korak u stranu, okret licem uz lice, naklon, korak u stranu, okret, iznova i iznova, sasvim nazad, odakle su krenuli. Jednako brzo je i to naučila i oduševljeno mu se osmehivala kad god bi to okret dozvolio. Zaista je bila lepa.

„Sada malo složenije", promrmlja on, okrenuvši se tako da gledaju u muzičare jedno kraj drugog, ruku ukrštenih i šaka stisnutih ispred sebe. Desno koleno uvis, mali šut ulevo, potom klizanje napred i desno. Levo koleno uvis, mali šut udesno, potom klizanje napred i levo. Betsi se smejala dok su još jednom krivudali prema izvođačima. Svakim prolaskom, koraci su bivali sve zamršeniji, ali njoj je bilo potrebno samo pokazati da bi mu bila ravna, laka kao pero u njegovim rukama sa svakim izvijanjem i zaokretom. I najlepše od svega, nije rekla ni reč.