Kruna mačeva

Bez upozorenja su joj pustili ruke. Ona polete na lice i ležala je tako, s nosom u prašini i mrtvom lišću, isprekidano hvatajući vazduh otvorenim ustima. Iskašljala je jedno parče lista, ali bila je suviše slaba da bi okrenula glavu. Krv joj je bubnjala u ušima, ali do nje počeše da dopiru glasovi koji su uskoro postali razumljivi.

„…Nisi žurila, Terava“, rekao je ženski glas koji joj je bio poznat. „Devet dana. Mi smo se odavno vratili.“

Devet dana? Galina odmahnu glavom, ogrebavši lice o tlo. Otkad su Aijeli oborili konja pod njom, svi dani u sećanju stopili su joj se u mešavinu žeđi i trčanja i batina, ali sigurno je to bilo više od devet dana. Nedelje, zasigurno. Mesec dana ili više.

„Uvedi je ovamo“, nestrpljivo reče poznati glas.

Ruke je povukoše da ustane, gurnuše je napred nateravši je da se sagne kako bi ušla pod visoki šator čije su je stranice okružile. Bacili su je na razastrte tepihe, pri čemu joj je ivica crveno-plavog tairenskog lavirinta, na koji se produžavao gizdavi cvetni tepih, došla pravo pod nos. Ona teškom mukom podiže glavu.

U početku nije videla ništa osim Sevane, koja je sedela na krupnim jastucima sa žutim kićankama, pravo pred njom. Sevana, sa svojom kosom nalik žeženom zlatu, sa svojim čistim smaragdnim očima. Prevrtljiva Sevana koja joj je dala reč da će skrenuti pažnju upadom u Kairhijen, a onda prekršila svoju reč pokušavajući da oslobodi Al’Tora. Sevana, koja bar može da je izbavi iz Teravinih kandži.

Ona se nekako uskobelja na kolena i prvi put primeti da u šatoru ima i drugih. Terava je sedela na jastucima desno od Sevane, na čelu izuvijanog reda Mudrih, ukupno četrnaest žena koje su mogle da usmeravaju, mada Mikara, koja je još uvek držala štit nad njom, nije sedela na kraju reda nego je stajala. Polovina njih bila je među Mudrima koje su je uhvatile tako lako da je to bilo za prezir. Nikada više neće biti tako nemarna u blizini Mudrih; nikada više. Niski bledoliki muškarci i žene u belim odeždama kretali su se iza Mudrih, bez reči im podnoseći zlatne ili srebrne poslužavnike s malim šoljama, a još njih je činilo isto to na drugoj strani šatora, gde je sedokosa žena u aijelskom kaputiću i sivo-smeđim čakširama sedela Sevani sleva, na čelu reda dvanaestorice muškaraca okamenjenih lica. Muškaraca. A ona je bila odevena samo u košulju koja je bila na mnogo mesta prosečena i puna rupa. Galina čvrsto stisnu zube da ne bi vrisnula. Natera sebe da ukočeno ispravi leđa kako ne bi pokušavala da se zavuče u prnje i sakrije pred tim hladnim muškim pogledima.

„Izgleda da Aes Sedai ipak mogu da lažu“, reče Sevana, a Galina oseti kako joj lice ostaje bez kapi krvi. Ta žena nije mogla da zna; nije mogla. „Dala si obećanja, Galina Kazban, a onda si ih prekršila. Zar si mislila da možeš ubiti jednu Mudru a potom pobeći van domašaja naših kopalja?“

Za trenutak, olakšanje koje ju je preplavilo ostavilo je Galinu bez reči. Sevana nije znala za Crni ađah. Da nije tako davno odbacila Svetlost, sada bi se Svetlosti zahvaljivala. Olakšanje joj je vezalo jezik, ali i tanušna varnica ogorčenosti. One su napale Aes Sedai, a onda su se ljutile što su neke od njih poginule? Tanušna varnica bila je sve što je uspela da izvuče. Na kraju krajeva, šta je bilo Sevanino izvrtanje činjenica u poređenju sa danima batinjanja i Teravinim očima? Bolan, napukao smeh obuze je zbog besmislenosti svega toga. Grlo joj je bilo tako suvo.

„Budite zahvalne što su neke od vas još uvek žive“, uspela je da kaže i pored smeha. „Čak ni sad nije prekasno da se pokaješ zbog svojih grešaka, Sevana.“ S naporom je progutala tu tmurnu veselost pre nego što se pretvorila u suze. U poslednjem trenutku. „Kada se vratim u Belu kulu, sećaću se onih koje su mi pomogle, čak i sad.“ Dodala bi: „..i onih koje to nisu“, ali od Teravinog nepokolebljivog pogleda osećala je kako joj se strah skuplja u stomaku. Po svemu što je znala, Teravi još uvek može biti dopušteno da radi šta god poželi. Mora da postoji neki način da navede Sevanu da… preuzme upravu nad njom. To je imalo gorak ukus, ali sve je bilo bolje od Terave. Sevana je bila slavoljubiva, a i pohlepna. Usred mrštenja na Galinu, primetila je sopstvenu šaku i kratko se, sa divljenjem, osmehnula na prstenje sa krupnim smaragdima i plamkapima. Nosila je prstenje na polovini svojih prstiju, a ogrlice od bisera i rubina i dijamanata, dostojne bilo koje kraljice, prekrivale su njeno pozamašno poprsje. Sevani se nije moglo verovati, ali možda je bilo moguće potkupiti je. Terava je bila prirodna nepogoda; jednako bi bilo pokušati sa potkupljivanjem poplave ili lavine. „Verujem da ćeš učiniti ono što je ispravno, Sevana“, završila je. „Nagrade za prijateljstvo sa Belom kulom su pozamašne.“

Nekoliko dugih trenutaka nije se čulo ništa osim tihog šuštanja belih odeždi dok su se sluge kretale uokolo sa svojim poslužavnicima. A onda…

„Ti si da’tsang“, rekla je Sevana. Galina zatrepta. Ona je bila prezrena? One su sasvim sigurno otvoreno izložile svoje gađenje, ali zašto…?