Kruna mačeva

Planine su se dizale svuda oko Galine Kazban, nešto više od visokih brda iza nje, ali vrhovi pred njom behu pokriveni snegom kao i još viši vrhovi iza tih, ali ona u stvari nije videla nijedan od njih. Kamenje na padini dralo joj je stopala. Dahtala je, već je teško disala. Sunce ju je pržilo iznad glave, kao što je to činilo naizgled bezbroj dana, od čega joj se znoj slivao u potocima. Bilo šta osim stavljanja jedne noge pred drugu činilo joj se nemoguće. Čudno je bilo da i pored sveg znoja koji je lio sa nje, nije mogla da oseti nimalo vlage u ustima.

Ona je bila Aes Sedai nešto manje od devedeset godina, njena duga crna kosa još nije bila ni dotaknuta sedinom, a gotovo dvadeset bila je glavna Crvenog ađaha – nazivana Najvišom od ostalih Crvenih sestara kada su bile nasamo; smatrana od ostalih Crvenih ravnom Amirlin Tron – a sve to vreme, osim prvih pet godina otkada je ponela šal, u stvari je pripadala Crnom ađahu. To nije isključivalo njene dužnosti među Crvenima, samo se nalazila iznad njih. Njeno mesto u Najvišem savetu Crnog ađaha bilo je sledeće posle same Alvijarin, a ona je bila jedina koja je znala ime žene što je predsedavala njihovim zakukuljenim sastancima. Ona je mogla da izgovori bilo koje ime na tim sastancima – čak i nekog kralja – i znala je da to postaje ime mrtve osobe. To se događalo, kako sa kraljevima tako i sa kraljicama. Pomogla je da se obore dve Amirlin, dva puta je pomogla da se najmoćnija žena na svetu pretvori u cvileću bednicu nestrpljivu da izloži sve što zna, pomogla je da izgleda kao da je jedna od njih umrla u snu, a pomogla je i da se one druge otarase i umire je. Takve stvari bile su dužnost, isto kao i potreba da se istrebe muškarci sposobni da usmeravaju, nikako zadaci u kojima bi uživala išta više osim što su bili dobro obavljeni, ali ona jeste uživala u vođenju kruga koji je umirio Sijuan Sanče. Sigurno je da je sve to značilo kako se Galina Kazban oseća kao kod kuće među najvećima na svetu, među najmoćnijima. Sigurno je značilo. Moralo je da znači.

Noge su joj popustile poput opruga koje su izgubile čvrstinu, a ona se stropoštala, nesposobna da se zadrži jer su joj ruke do laktova bile čvrsto vezane iza leđa. Nekada bela, svilena košulja, jedini deo odeće koji joj je ostao, još jednom se pocepala dok je klizila po labavom kamenju dobijajući nove ogrebotine na postojećim masnicama. Zaustavila se uz jedno drvo. S licem priljubljenim uz tlo, zajecala je. „Kako?“, naricala je napuklim glasom. „Kako je moguće da mi se ovo događa?“

Posle nekog vremena shvatila je da nije povučena i ispravljena na noge; bez obzira na to koliko često je padala, nikada ranije nije joj bio dozvoljen nijedan trenutak predaha. Trepćući kroz suze, podigla je glavu.

Aijelke su prekrile stranu planine, nekoliko stotina njih rasulo se među golim drvećem sa svojim kopljima i velovima koji su se trenutno mogli podići, a sad su im visili niz grudi. Galini dođe da se nasmeje. Device; oni su te čudovišne žene nazivali Devicama. Poželela je da može da se smeje. Mala milost je bila što bar nije bilo nijednog prisutnog muškarca. Od muškarca joj se ježila koža, a kad bi je neki ugledao sada, ni upola odevenu…

Napeto je pogledom tražila Teravu, ali većina od sedamdesetak Mudrih, koje su stajale okupljene gledajući ka nečemu što se nalazilo još uzbrdo, zaklanjale su joj pogled. Činilo se da odnekud ispred njih dopire žamor glasova. Možda su Mudre raspravljale o nečemu. Mudre. Bile su svirepo uspešne kada su je podučavale kako da ih ispravno naziva, nikada samo Aijelka i nikada divljakuša. Mogle su da namirišu neobaziranje koliko god da ga je sakrivala. Naravno, nije bilo potrebe sakrivati ono što je bilo žigom utisnuto u tebi.

Većina Mudrih gledala je na drugu stranu, ali ne sve. Sjaj saidara okruživao je mladu, lepuškastu crvenokosu ženu nežnih usana, koja je posmatrala Galinu krupnim, napetim plavim očima. Možda kao obeležje sopstvenog prezira, izabrale su najslabiju među sobom da je ovog jutra drži pod štitom. Mikara nije stvarno bila slaba u Moći – nijedna od njih nije to bila – ali čak i u bolovima od ramena do kolena, kao što je sad bila, Galina bi mogla uz malo napora da probije Mikarin štit. Mišić na obrazu počeo je da joj neobuzdano poigrava; to se događalo svaki put kada bi pomislila na novi pokušaj bekstva. Prvi je bio sasvim dovoljno loš. Drugi… Stresavši se, obuzdavala se da ne zajeca ponovo. Neće ponovo pokušavati sve dok ne bude sasvim sigurna u uspeh. Veoma sigurna. Potpuno sigurna.