Kruna mačeva

Kad je bio na nekoliko ulica od reke, čuo je grmljavinu, jake šuplje odjeke koji kao da su dolazili s mora. Ljudi su radoznalo podizali poglede ka nebu bez oblaka, češkali su se po glavi i nastavljali sa svojim poslom. Tako je uradio i on, ispitujući svakog prodavca slatkiša ili voća koga je sreo, kao i svaku privlačnu ženu koja je pešačila. Sve je to bilo uzalud. Kada je došao do dugog kamenog nasipa koji se prostirao duž strane grada okrenute ka reci, zaustavio se, proučavajući sive dokove koji su se protezali u reku i brodove privezane za njih. Duvao je jak vetar, zanoseći plovila na vezu, sučući ih uz kamene lukobrane i pored vreća napunjenih vunom, privezanih između čamaca i lukobrana da bi ublažile udare. Olvera brodovi nisu zanimali, za razliku od konja, osim kao sredstvo da se pređe odavde do tamo, a u Ebou Daru brodovi su bili muški posao, iako teret koji su nosili to često nije bio. Žene na dokovima bile bi ili trgovkinje koje paze na svoju robu ili članice esnafa utovarivača tereta, jakih ruku, a ovde nije bilo ni prodavaca slatkiša.

Taman kad je nameravao da se okrene, shvatio je da se gotovo niko ne kreće. Dokovi su obično bili puni gužve, a opet, na svakom brodu koji je mogao da vidi članovi posade stajali su na ogradama ili su se uspentrali na jarbole i napeto gledali prema zalivu. Bačve i sanduci stajali su napušteni dok su se muškarci bez košulja i žene u zelenim kožnim prsnicima zbijali na krajevima dokova da vire između brodova, ka jugu, prema oluji. Iz tog pravca se dizao crni dim nalik debelim stubovima koji su se nadnosili na vetru, oštro se povijajući ka severu.

Oklevajući za trenutak, on otkasa do najbližeg doka. U početku, brodovi koji su bili vezani za dugačke kamene prste zaklanjali su mu pogled ka jugu, tako da nije video ništa osim dima. Ali, kako se obala prostirala, svaki je dok bio izbačen malo više od sledećeg; kada se konačno progurao kroz gomilu koja je žamorila na poslednjem, široka reka pružala se kao otvoren put uzburkane zelene vode do ustalasanog zaliva.

Najmanje dvadesetak brodova gorelo je napolju, u širokom zalivu, možda i više, ophrvano plamenom od jednog do drugog kraja. Mnogo drugih već je potonulo i samo je poneki vrh pramca ili jarbola još virio iz vode u koju je brod uranjao. Dok je posmatrao, pramac širokog broda sa dva jarbola, označen barjakom crvenog, plavog i zlatnog, barjakom Altare, odjednom se raspade uz tutnjavu, eksploziju poput grmljavine, a sve deblji pramenovi dima lelujali su na vetru dok je brod počinjao da tone pramcem. Stotine plovila kretalo se, svako koje je bilo u zalivu – češljari i šunjači Morskog naroda sa po tri jarbola i lebdači sa po dva, priobalni brodovi sa svojim trouglastim jedrima, rečni brodovi s jedrima ili na vesla, neki su bežali uzvodno, a većina je pokušala da isplovi na more. Gomila drugih brodova uplovila je u zaliv terana vetrom, ogromnih brodova strmih pramaca visokih kao bilo koji češljar; probijali su se kroz nadolazeće talase, razbacujući vodu oko sebe. On ostade bez daha kada je iznenada razaznao četvrtasta rebrasta jedra.

„Krvi mu i krvavog pepela“, zapanjeno je promrmljao. „To su žeženi Seanšani!“

„Ko?“, htela je da zna žena ukočenog lica koja se gurala pored njega. Tamnoplava, dobro krojena vunena haljina označavala ju je kao trgovkinju koliko i kožni omot u kome je nosila svoje račune, ili značka njenog esnafa na jednoj strani grudi, srebrno pero i držalja. „To su Aes Sedai“, izgovori ona ubeđeno. „Prepoznajem ja usmeravanje kada ga vidim. Deca Svetla će se pobrinuti za njih, samo nek one dođu. Videćete.“

Mršava sedokosa žena u prljavom zelenom prsniku okrenula se da bi se suočila sa njom, poigravajući se drvenom drškom svoga bodeža. „Pripazi na jezik kada govoriš o Aes Sedai, ti spržena otimačice penija, ili ću te oljuštiti i nabiću ti Bele plaštove niz to prokleto grlo!“

Met ih ostavi da mašu rukama i urlaju jedna na drugu, pa se probi pravo kroz gomilu trčeći ka pristaništu. Već je mogao da vidi tri – ne, četiri ogromna stvorenja iznad grada ka jugu, sa velikim zupčastim krilima kao u slepih miševa. Obličja su se razaznavala na leđima tih stvorenja, izgleda u nekoj vrsti sedla. Još jedno krilato stvorenje se pojavilo, a još njih za njim. Ispod, nad krovovima, iznenada se rasprsnu urličući plamen.

Sada su ljudi trčali gurajući Meta koji se probijao kroz ulice. „Olvere!“, vikao je, nadajući se da će nadjačati urlike i krike koji su se čuli na sve strane. „Olvere!“

Iznenada, činilo se da svi hitaju u suprotnom pravcu, gurajući se pored njega. On je tvrdoglavo nastavljao protiv plime. Tako je stigao do ulice gde je postalo jasno od čega su svi ti ljudi bežali.