Kruna mačeva

„Krvi mu i spaljenih…“ Met je duboko uzdahnuo. „Nadam se da ste vas dvojica odvojili neki trenutak za sopstvene stvari“, upitao ih je ravnim glasom, „jer čim dohvatim Olvera, krenuli smo, pa čak i ako to znači da za sobom ostavljamo ubuđalu harfu ili zarđali mačolomac.“ Džuilin je jednim prstom povukao kraj oka, šta god da je to trebalo da znači, a Tom se zbilja namrštio. Uvrede Tomoj harfi ili njegovoj flauti bile su uvrede za samog Toma.

„Moj lorde“, tužnim glasom javi se Lopin. On je bio tamnoput, proćelav čovek, puniji od Sumeko, a njegov crni tairenski kaput kakve nose obični ljudi, pripijen do struka a odatle proširen, bio je zbilja uzan. Obično ozbiljan koliko i Nerim, sada je imao crveno oivičene oči, kao da je plakao. „Moj lorde, postoji li ikakva mogućnost da ostanem i postaram se za ukop lorda Nalesina? On je bio dobar gospodar.“

Met je mrzeo da kaže ne. „Svako ko bi ostao za nama, mogao bi da bude ostavljen na dugo vremena, Lopine“, nežno mu je rekao. „Slušaj, meni je potreban neko ko će mi pomagati oko Olvera. Nerim je i suviše zauzet oko mene. A kad smo kod toga, Nerim će se vratiti Talmanesu, znaš. Ako bi ti to odgovaralo, ja bih te uzeo u službu.“ Nekako se navikao da ima poslužitelja, a ovo je bilo teško vreme za čoveka koji traži posao.

„To bi mi se veoma dopalo, moj lorde“, potišteno reče čovek, „mladi Olver veoma me podseća na sina moje najmlađe sestre.“

Samo, kada su ušli u Metove bivše odaje, gospa Rizela je bila tamo, mnogo pristojnije odevena nego poslednji put kada ju je susreo, ali sasvim sama.

„Zbog čega bih ga držala vezanog za sebe?“, rekla je, a to zbilja veličanstveno poprsje nadimalo se od osećanja kada je stavila pesnice na bokove. Kraljičino pače, izgleda, nije imalo pravo da se oštro obraća kraljičinim pratiljama. „Ako dečaku previše potkrešeš krila, on nikada neće porasti da bude muškarac kakav bi trebalo. Iščitao je svoje stranice naglas sedeći mi na kolenu – čitao bi ih on po ceo dan, samo da sam ga ja pustila – i uradio je svoje brojeve, pa sam ga pustila da ode. Što ste se toliko uzmuvali? Obećao je da će se vratiti do zalaska sunca, a čini se da on veoma drži do svojih obećanja.“

Namestivši ašandarei u njegov stari kutak, Met je naredio ostalima da spuste svoj teret i da nađu Vanina i preostale Crvenruke. Onda je ostavio Rizelino čudesno poprsje i trčao celim putem do odaja koje je Ninaeva delila sa ostalim ženama. Sve su bile tamo, u dnevnoj sobi, a tu je bio i Lan sa svojim ogrtačem Zaštitnika već prebačenim preko leđa i bisagama na ramenima. Svojim bisagama i Ninaevinim, činilo se. Podosta zavežljaja s haljinama i ne tako male škrinje stajale su na podu. Met se pitao hoće li naterati Lana da ponese i njih.

„Naravno da moraš da ga pronađeš, Mete Kautone“, rekla je Ninaeva. „Zar misliš da bismo jednostavno napustili dete?“ Kad bi je neko drugi čuo, pomislio bi da je to upravo ono što je on nameravao.

Odjednom je bio zasut ponudama za pomoć, ne samo od Ninaeve i Elejne koje su predložile da odlože odlazak na imanje, nego su Lan i Birgita i Avijenda ponudili da se pridruže potrazi. Lan je bio kameno hladan u vezi toga, natmuren kao i uvek, ali Birgita i Avijenda…

„Srce bi mi se slomilo da se išta dogodi tom dečaku“, rekla je Birgita, a Avijenda je dodala, jednako toplo: „Uvek sam govorila da ne paziš na njega kako treba.“

Met zaškrguta zubima. Na ulicama grada Olver bi mogao da izvrda osmorici pre nego što se sa zalaskom sunca ponovo pojavi u palati. On se jeste držao svojih obećanja, ali malo je verovatno da bi se odrekao i trenutka slobode ako to ne mora. Više očiju značilo bi i bržu potragu, pogotovo ako u nju budu uključene i sve Mudre žene. Oklevao je za cela tri otkucaja srca. On je morao da održi sopstvena obećanja, mada je bio dovoljno mudar da to ne iskaže na taj način.

„Ta Zdela je suviše bitna“, rekao im je. „Taj je golam još uvek tamo napolju, a možda i Mogedijen, a sasvim sigurno i Crni ađah.“ Kockice su mu tutnjale u glavi. Avijendi se neće dopasti da se prema njoj odnose kao prema Ninaevi i Elejni, ali tog trenutka nije ga bilo briga. On se obraćao Lanu i Birgiti. „Čuvajte ih dok ne budem uspeo da vas stignem. Sve ih čuvajte.“

Iznenada, Avijenda reče: „Hoćemo, obećavam ti.“ Prstima je prelazila preko drške svoga noža. Izgleda da ona nije shvatala kako je jedna od onih koje treba čuvati.

Ninaeva i Elejna jesu. Ninaevin iznenađeni pogled pokušavao je da mu izbuši rupu u lobanji; očekivao je da cimne svoju pletenicu, ali ruka joj je, za čudo, samo krenula ka njoj pre nego što ju je odlučno spustila uza se. Elejna se zadovoljila podizanjem brade, a te krupne plave oči bile su ledene. Ovog puta nije bilo rupice.

Lan i Birgita takođe su razumeli.

„Ninaeva je moj život“, jednostavno je izrekao Lan, spuštajući joj ruku na rame. Čudno je bilo što je ona iznenada delovala užasno rastuženo, a onda je, isto tako iznenada, stisnula i podigla vilicu kao da se priprema da prođe kroz kameni zid i u njemu načini ogromnu rupu.