Kruna mačeva

Met podiže oči ka nebesima. Tilin je bila umetničko delo pretvaranja da ne vidi ono što joj je pred nosom, ali Rinejla je to progutala poput pastrmke koja se pomamila na vodenu mušicu. Što je i bio cilj, naravno. Zbog nekog razloga koji njoj nije bio poznat, Ninaeva i Elejna sve su unapred pripremile. Ona je povela ostale žene Morskog naroda da pokupe ono malo stvari koje su ponele, pre nego što Ninaeva ili Elejna promene mišljenje.

Ove dve su krenule za Merililom i ostalim sestrama, ali on ih prstom pozva da mu priđu. One razmeniše poglede – on bi morao da priča sat vremena da bi iskazao ono što je izrečeno tim pogledima – a onda, što ga je pomalo iznenadilo, dođoše do njega. Avijenda i Birgita posmatrale su ih s vrata, Tilin sa svoje stolice.

„Veoma mi je žao što smo te iskoristile“, reče Elejna pre nego što je uspeo da izusti ijednu reč. Njen osmeh isticao je tu rupicu. „Imale smo dobre razloge, Mete; moraš da mi veruješ.“

„A ti ne moraš da ih znaš“, odlučno reče Ninaeva, prebacujući pletenicu preko ramena izvežbanim pokretom glave od koga joj je zlatni prsten poskakivao na poprsju. Lan mora da je poludeo. „Moram da priznam, nikada nisam očekivala ono što si uradio. Šta te je, tako ti svega, ponukalo da pokušaš da ih zastrašiš? Mogao si sve da upropastiš.“

„Šta je smisao života ako se ne kockaš s vremena na vreme?“, nemarno joj je odvratio. Bolje za njega ako misle da je to uradio namerno, a ne da je izgubio živce. Ali ponovo su ga iskoristile a da mu to nisu rekle, a on je želeo makar majušno zadovoljenje zbog toga. „Sledeći put kada se cenkaš sa Morskim narodom, pusti me da ja to obavim. Možda tada nećeš proći tako loše kao poslednji put.“ Dve mrlje koje se pojaviše na Ninaevinim obrazima jasno su ukazivale da je pogodio pravo u cilj. Nije loše za gađanje naslepo.

Elejna je, međutim, samo promrmljala: „Vrlo pronicljiv podanik“, obešenjačkim glasom. Biti kod nje na dobrom glasu moglo bi ispasti još nezgodnije negoli biti na lošem.

One požuriše ka vratima ne dozvoljavajući mu da išta više kaže. Pa, nije stvarno ni očekivao da će mu išta objasniti. Obe su postale Aes Sedai do koske. Čovek se nauči da živi sa onim sa čim mora.

Gotovo da je i zaboravio na Tilin, ali ona nije na njega. Stigla ga je pre nego što je uspeo da načini i dva koraka. Ninaeva i Elejna zastale su kod vrata sa Avijendom i Birgitom, posmatrajući ih. Tako su videle kada ga je Tilin uštinula za zadnjicu. Postoje stvari na koje se niko ne može navići. Elejna je imala izraz sažaljenja na licu, Ninaeva režećeg neodobravanja. Avijenda se bezuspešno borila protiv smeha, dok se Birgita sasvim otvoreno kezila. Sve one su prokleto znale.

„Ninaeva misli da si ti mali dečko kome treba zaštita“, prošaputala mu je Tilin. „Ja znam da si odrastao muškarac.“ Zbog njenog magličastog smeha bila je to najprljavija opaska koju je ikada čuo. Četiri žene pored vrata mogle su da posmatraju kako mu je lice pocrvenelo kao cvekla. „Nedostajaćeš mi, golupčiću. Ono što si učinio s Rinejlom bilo je veličanstveno. Toliko se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju.“

„I ti ćeš meni nedostajati“, promrmljao je. Na njegovo sopstveno zaprepašćenje, to je jednostavno bila istina. Na vreme je napuštao Ebou Dar. „Ali, ako se ikada ponovo sretnemo, ja ću biti taj koji juri.“

Ona mu se glasno nasmejala, a te tamne, orlovske oči gotovo da su zasijale. „Ja se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju, pače. Ali ne kada to pokušavaju na meni.“ Dohvativši ga za uši, povukla mu je glavu nadole kako bi mogla da ga poljubi.

Nije uspeo da vidi kada su Ninaeva i ostale otišle, a izašao je nesiguran na nogama, upasujući košulju. Morao je da se vrati kako bi iza ugla pokupio svoje koplje i svoj šešir. Ta žena nije imala nimalo stida. Ni trunčicu.

Pronašao je Toma i Džuilina, koji su izlazili iz Tilininih odaja praćeni Nerimom i Lopinom, Nalesinovim krupnim sobarom, a svaki od njih nosio je glomazni koš od pruća napravljen za samar. Napunjen njegovim stvarima, shvatio je. Džuilin je nosio Metov razvezani luk, a njegov tobolac klatio mu se preko ramena. Pa, bila je rekla da će ga preseliti.

„Našao sam ovo na tvom jastuku“, reče Tom dobacujući mu prsten koji je kupio, izgledalo mu je, pre godinu dana. „Poklon za rastanak, kako mi se čini; bilo je ljubavnih čvorova i još nekog cveća na oba jastuka.“

Met nabi prsten na prst. „Moj je, spaljen bio. Sam sam platio za njega.“

Stari zabavljač samo je zasukao brkove i nakašljao se uzaludno pokušavajući da obuzda iznenadni širok osmeh. Džuilin smaknu s glave taj smešni tarabonski šešir pa postade veoma zauzet proučavanjem njegove unutrašnjosti.