Kruna mačeva

„Nije me krvavo briga ni za tvoja ni za bilo čija druga cenkanja, ti, kćeri peska“, odreza Met. Pa, njegova razdraženost nije bila baš toliko obuzdana. Postoji granica onoga što čovek može da podnese.

Zaprepašćeno soptanje javi se među ženama iza nje. Pre više od hiljadu godina jedna žena Morskog naroda nazvala je šiotskog vojnika sinom peska baš pre nego što je pokušala da mu zarije sečivo u rebra; to je sećanje sada bilo pohranjeno u glavi Meta Kautona. To nije bila najgora uvreda među Ata’an Mijerama, ali bila je blizu. Rinejlino lice oblilo se crvenilom; šišteći, očiju iskolačenih od besa, ona je skočila na noge dok joj je bodež ukrašen mesečevim kamenovima zasijao u šaci.

Met joj ga izvuče iz ruke pre nego što je uspela da mu sečivom zapara grudi, pa je gurnu nazad u stolicu. On je zbilja imao brze ruke. I još uvek se obuzdavao. Bez obzira na to koliko su žene mislile da mogu da se poigravaju njime kao da je lutka na koncu, on je mogao… „Sad me slušaj, ti kamenu iz brodske kaljuže.“ U redu, možda se i nije obuzdavao. „Potrebna si Ninaevi i Elejni, inače bih te mirno ostavio golamu, da ti polomi kosti, i Crnom ađahu, da se pozabavi ostacima. Pa, što se tebe tiče, ja sam ovde majstor sečiva, a moja sečiva su ogoljena.“ Šta to stvarno znači, on nije imao predstavu, osim što je jednom čuo: „Kada su sečiva ogoljena čak se i gospa od brodovlja klanja pred majstorom sečiva.“ „Ovako se cenkamo ti i ja. Ti ideš kuda Ninaeva i Elejna žele, a zauzvrat, ja neću sve vezati preko konja kao da ste samari i oterati vas tamo!“

To nije bio način da se razgovara, ne s vetrotragačem gospe od brodovlja. U stvari, ni sa dečkom koji čisti brodsku kaljužu na streličaru s napuklim koritom. Rinejla se uvijala od napora da se ne baci na njega golim rukama, nema veze što je držao nož u šakama. „Dogovoreno je, pod Svetlošću!“, zarežala je. Oči joj gotovo iskočiše iz glave. Usta su joj se pomerala, zbunjenost i neverica prelazili su joj preko lica. Ovog puta, soptanje je zvučalo kao vetar koji je pocepao zavese.

„Dogovoreno je“, brzo reče Met, i dotakavši prstima svoje usne, prisloni ih i na njene.

Trenutak kasnije i ona je isto učinila, dok su joj prsti podrhtavali na njegovim ustima. On joj je pružio bodež, a ona je natmureno zurila u njega pre nego što ga je uzela nazad. Sečivo je bilo vraćeno u kanije ukrašene draguljima. Nije bilo pristojno ubiti nekoga s kime ste upravo zapečatili pogodbu. Bar ne dok se uslovi pogodbe ne ispune. Žamor se začu među ženama iza njene stolice, sve jači, a Rinejla se pomeri da jednom pljesne rukama. To ućutka vetrotragače gospi od talasa istom brzinom kao i dve male od palube koje su bile na obuci.

„Mislim da sam se upravo cenkala sa taverenom“, rekla je tim hladnim dubokim glasom. Ta je žena mogla da obučava Aes Sedai kako da se brzo priberu. „Ali jednog dana, gosparu Kautone, ako je Svetlosti drago, mislim da ćeš hodati užetom za mene.“

Nije imao predstavu šta bi to moglo da znači, osim što je zvučalo neprijatno. On se spusti na koleno najbolje što je umeo. „Sve je moguće, ako je Svetlosti drago“, promrmljao je. Pristojnost se isplati, na kraju krajeva. Ali njen je osmeh bio uznemirujuće pun nade.

Kada se ponovo okrenuo ka ostalima u prostoriji, po njihovim pogledima delovalo je kao da on ima rogove i krila. „Ima li još nekog protivljenja?“, upitao ih je obešenjački, ali nije sačekao odgovor. „I mislio sam da nema. U tom slučaju, predlažem da izberete neko mesto podalje odavde, pa možemo da krenemo čim prikupite svoje stvari.“

One su napravile predstavu od rasprave. Elejna je pomenula Kaemlin, a zvučala je bar upola ozbiljno, a Kejrejn je predložila nekoliko udaljenih sela u Crnim brdima, do kojih je bilo lako stići kroz prolaz. Svukud je bilo lako stići kroz prolaz. Vandena je pomenula Arafel, a Avijenda je predložila Ruidean, u Aijelskoj pustari, dok su žene Morskog naroda postajale sve natmurenije što su mesta koja su pominjana bivala dalje od mora. Sve je to bila predstava. Za Meta, barem, to je bilo jasno po Ninaevinom nestrpljivom poigravanju pletenicom, iako su predlozi stizali brzo i oštro.

„Mogu li ja da nešto kažem, Aes Sedai?“, konačno se pitomo oglasila Riejna. Čak je podigla i ruku. „Srodnice održavaju imanje na drugoj strani reke, nekoliko milja ka severu. Svi ga znaju kao mesto za povlačenje žena kojima su potrebni mir i tišina za razmišljanje, ali niko ga ne povezuje s nama. Zgrade su velike i prilično udobne, ako bude potrebe da se duže ostane i…“

„Da“, prekide je Ninaeva. „Da, mislim da to zvuči baš kako treba. Šta ti kažeš, Elejna?“

„Mislim da to divno zvuči, Ninaeva. Znam da će Rinejli biti drago da ostane u blizini mora.“ Ostalih pet sestara bukvalno su se utrkivale da priznaju kako to zvuči zadovoljavajuće, koliko je taj predlog nadmoćniji od bilo kog drugog.