Kruna mačeva

„To je besmisleno“, objavila je Merilila. „Nikada nisam čula ni za kakav Senkin nakot po imenu golam. Zna li možda neka od vas?“ To je bilo upućeno Adeleas i Vandeni, Sarejti i Kejrejn. Sedeći naspram Tilin, hladnih očiju i sa dostojanstvom Aes Sedai koje su njih pet pokazivale, uspešno su odavale utisak da su njihove stolice visokih naslona u stvari prestoli. Nije mogao da shvati zašto Ninaeva i Elejna samo sede poput klada, takođe hladno dostojanstvene, ali potpuno tihe. One su znale, one su razumele, ali su Merilila i to društvo, zbog nečega, izdašno začinjavale svoj govor pokornošću kada su se njima obraćale. S druge strane, Met Kauton je bio propalica dlakavih ušiju koga treba dobro isprašiti, a od Merilile naniže sve su one bile spremne da to i učine.

„Ja sam video tog stvora“, obrecnuo se, „Elejna je videla tog stvora, Riejna i Mudre žene su ga videle. Pitajte bilo koju od njih!“

Okupljene u jednom uglu sobe, Riejna i pet preživelih Mudrih žena povukoše se kao uspaničene kokoške, kao da se boje da ih neko stvarno nešto ne upita. Sve osim Sumeko, u svakom slučaju; s palčevima zadenutim za svoj dugački crveni pojas, okruglasta žena nije prestajala da se mršti na Aes Sedai, pa da odmahuje glavom, pa da se ponovo mršti, pa da ponovo odmahuje glavom. Tokom povratka brodicom, Ninaeva se zatvorila s njom u kajitu, na poduži razgovor u poverenju, a Met je smatrao da to ima neke veze sa njenim novopronađenim stavom. Čuo je da se Aes Sedai pominju više no jednom; iako nije nameravao da prisluškuje. Ostale kao da su se pitale treba li da se ponude da skoknu po čaj. Samo je Sumeko delovala kao da razmišlja o ponuđenoj joj stolici. Sibela, koja je od zaprepašćenja zamlatarala koštunjavim rukama, gotovo da se onesvestila.

„Niko ne poriče reči Elejne Aes Sedai, gosparu Kautone“, progovorila je Rinejla din Kalon Plava Zvezda hladnim dubokim glasom. Čak i da mu dostojanstvena žena, odevena u svilu koja se slagala sa crveno-žutim podnim pločicama, nije bila ranije predstavljena, stara sećanja isprepletana s njegovim sopstvenim razaznala bi da je ona vetrotragač gospe od brodovlja – zbog deset debelih zlatnih alki u njenim ušima, a na svakom uhu međusobno povezanih zlatnim lancem i upola skrivenih uzanim sedim zaliscima na njenoj opuštenoj crnoj kosi. Privesci natrpani na tanji lanac koji je išao do prstena u njenom nosu između ostalog bi mu otkrili iz kog klana ona dolazi. Kao i tetovaže na njenim vitkim, tamnim rukama. „Ono što dovodimo u pitanje jeste opasnost“, nastavila je. „Mi ne volimo da napuštamo vodu bez valjanog razloga.“

Gotovo dvadeset žena Morskog naroda stajalo je okupljeno iza njene stolice, najviše nalik vašaru raznobojne svile i naušnica i privezaka na lančićima. Prva čudna stvar koja mu je upala u oči bilo je njihovo ponašanje prema Aes Sedai. One su bile savršeno pune poštovanja, bar na površini, u svakom slučaju, ali nikada ranije nije sreo nikog ko bi Aes Sedai posmatrao samozadovoljno. Druga čudna stvar proizilazila je iz sećanja drugih ljudi; nije on iz njih naučio previše o Morskom narodu, ali i to je bilo dovoljno. Svaki Ata’an Mijere, muškarac ili žena, počinje kao najniži mali od palube bez obzira da li će jednoga dana postati gospodar sečiva ili gospa od brodovlja lično, ili bilo šta što vodi do tih položaja. Pripadnici Morskog naroda bili su toliki pobornici poretka da su naspram njih bilo koji kralj ili Aes Sedai delovali aljkavo. Žene iza Rinejle bile su čudno društvo po bilo kojoj meri – vetrotragač gospe od talasa rame uz rame sa vetrotragačima sa lebdača, sudeći po njihovim privescima – ali dve su nosile obične vunene bluze jarkih boja iznad tamnih nauljenih pantalona malih od palube, svaka od njih s po jednom jedinom alkom u levom uvetu. Druga i treća alka u desnom ukazivale su da se one obučavaju za vetrotragače, ali s još dve koje je trebalo da zasluže, ne pominjući prsten u nosu, proći će još dosta vremena koliko će obe morati da vuku jedro kad god je to potrebno majstoru palube, a majstor palube će ih častiti udarcem po zadnjici ako to ne budu činile dovoljno brzo. Ove dve nisu pripadale ovom skupu, to su mu govorila sva stara sećanja; uobičajeno, vetrotragač gospe od brodovlja ne bi im se obraćala ni jednom jedinom rečju.

„Upravo ono što sam i ja rekla, Rinejla“, reče Merilila ledeno snishodljivim glasom. Ona je sasvim sigurno primetila samozadovoljne poglede. Način govora nije se promenio kada je obratila pažnju na njega. „Ne budite nestrpljivi, gosparu Kautone. Mi smo spremne da čujemo razloge. Ako ih imate.“