Kruna mačeva

Za njima je stigao Beslan, koji tužno uzdahnu kada ugleda Nalesina, a još tužnije za ženama, a onda stigoše Harnan i trojica Crvenruku, Fergin i Gorderan i Metvin. Trojica koji su bili ispred zgrade. Harnan i još dvojica imali su krvave proreze na kaputima, ali mora da ih je Ninaeva Iscelila tamo dole. Nisu se kretali kao da su još uvek povređeni. Međutim, delovali su veoma pokunjeno.

„Šta se dogodilo pozadi?“, tiho upita Met.

„Spalilo me ako imam pojam“, odvrati mu Harnan. „U mraku smo ušetali pravo među neke naprasite tipove s noževima. Bio je tu jedan, kretao se kao zmija…“ On se strese, odsutno opipavajući krvavu rupu na svom kaputu. „Jedan od njih zabio je nož u mene, a sledeće čega se sećam jeste kako otvaram oči, a Ninaeva Sedai se naginje nada mnom, dok su Mendejr i ostali mrtvi kao jučerašnja jagnjetina.“

Met klimnu glavom. Jedan koji se kretao kao zmija. I koji je nestajao iz prostorija poput iste. Riejna i Tamarla bile su na nogama – ispravljale su haljine, naravno – a i Vanin, koji je virio u sobu gde je Elejna izgleda isprobavala još neke od psovki, kako se činilo nimalo uspešnije negoli pre toga. Bilo je teško tačno proceniti zbog kašljanja. Ninaeva je stajala, pomažući Sibeli, suvoj ženi plave kose, a Sumeko je još uvek radila na Fejmili, koja je imala kosu boje meda i krupne smeđu oči. Ali nikada više neće moći da se divi Melorinom poprsju; Riejna je klekla da joj ispravi ruke i sklopi oči dok je Tamarla radila isto to sa Džanirom. Dve Mudre žene bile su mrtve, kao i šestorica njegovih Crvenruku. Ubio ih je… čovek… koga Moć nije mogla da dotakne.

„Pronašla sam je!“, uzbuđeno vrisnu Elejna. Ona se krupnim koracima vratila nazad u hodnik držeći istrulelu krpu smotanu u širok, okrugao zavežljaj i nije dozvoljavala Vaninu da joj ga uzme. Siva od glave do pete, izgledala je kao da je ležala i valjala se po prašini. „Imamo Zdelu vetrova, Ninaeva!“

„U tom slučaju“, objavio je Met, „bolje da se prokleto smesta mičemo odavde.“ Niko se nije usprotivio. O, Ninaeva i Elejna bile su ustrajne da svi muškarci naprave vreće od svojih kaputa za stvari koje su iskopale iz sobe – čak su natovarile i Mudre žene, i same sebe – a Riejna je morala da siđe i prikupi ljude koji će poneti mrtve do pristaništa, ali niko se nije raspravljao. Zbilja je sumnjao da je Rahad ikada video tako čudnu povorku kao što je bila ova koja se upravo probijala ka reci, kao što nije video nijednu koja bi se kretala toliko brzo.

39 Obećanja koja treba održati

„Mi se prokleto gubimo odavde. Sada!“, ponavljao je Met kasnije, ali ovoga je puta bilo rasprave. Raspravljalo se poslednjih pola sata, gotovo i previše. Napolju je sunce prošlo zenit. Trgovački vetrovi malo su smanjili jaru; krute žute zavese okačene na visokim prozorima klobučile su se i pucketale pod njihovim naletima. Prošlo je tri sata od povratka u Tarezinsku palatu, kockice su mu i dalje poskakivale po glavi, a on je imao želju da nešto šutne. Ili nekoga. Cimao je maramu koja mu je bila vezana oko vrata; imao je osećaj kao da se ono uže, koje mu je i napravilo ožiljak skriven pod njom, vratilo i da se polako steže. „Za ljubav Svetlosti, jeste li sve vi slepe? Ili ste samo gluve?“

Odaja koju im je Tilin ustupila bila je ogromna, sa zelenim zidovima i visokom plavom tavanicom, a bez ikakvog nameštaja osim pozlaćenih stolica i stočića optočenih sedefom, pa i pored toga bila je prepuna. Ili je, u svakom slučaju, tako izgledala. Sama Tilin sedela je pred jednim od tri mermerna kamina, prekrštenih nogu, posmatrajući ga tim tamnim, orlovskim očima i slabašno se osmehujući dok se sa dosadom poigravala draguljima ukrašenom drškom svoga zakrivljenog noža. Slutio je da su ili Elejna ili Ninaeva razgovarale s njom. I one su bile prisutne; sedele su sa obe strane kraljice, nekako uspevši da se presvuku u čiste haljine, a izgledalo je i da su se okupale, iako su, otkada su se vratili u palatu, bile odsutne samo nekoliko minuta. Gotovo da su sustizale Tilin po kraljevskom dostojanstvu u svojim jarkim svilenim haljinama; nije bio siguran na koga pokušavaju da ostave utisak svim tim čipkama i komplikovanim vezom. Izgledale su spremno za kraljevski bal, a ne za putovanje. On sam još uvek je bio u svojim prnjama, raskopčanog zelenog kaputa prekrivenog prašinom, dok mu se kroz poluvezanu košulju videla lisičja glava. Pošto je morao da veže prekinutu kožnu pantljiku, ona je sada bila kraća, ali želeo je da mu privezak dodiruje kožu. Na kraju krajeva, nalazio se među ženama koje su mogle da usmeravaju.

U stvari, te tri žene same po sebi bile bi dovoljne da odaja deluje prepuno. Sama Tilin bila je dovoljna za takvo nešto, bar što se njega ticalo; ako Ninaeva i Elejna jesu razgovarale s njom, bilo je veoma dobro što on odlazi. Samo njih tri bile bi dovoljne a nekmoli…