Kruna mačeva

Uz kletvu, Met se izvuče iz borbe i pojuri u mračno stepenište, uz strme uzane stepenice, od žurbe ih preskačući po šest odjednom. Nije bilo ni jednog jedinog prozora koji bi davao svetlo. Ako je to bio samo pacov, ima tako da protrese Elejnu, da će joj zubi… Izleteo je na poslednji sprat, s jednim jedinim prozorom na uličnoj strani, ne mnogo svetlijim od stepeništa, i uleteo u noćnu moru.

Na sve strane ležale su razbacane žene. Elejna je bila jedna od njih, upola naslonjena na zid, sklopljenih očiju. Vanin je klečao dok mu je krv lila iz nosa i ušiju, i slabašno je pokušavao da se uspravi uza zid. Poslednja žena koja je još uvek bila na nogama, Džanira, polete ka Metu čim ga je ugledala. On je o njoj razmišljao kao o jastrebu, s tim zakrivljenim kljunom od nosa i oštrim jagodicama, ali sada joj je lice bilo maska potpunog užasa, a te tamne oči bile su raskolačene i ukočene.

„Upomoć!“, vrisnula je, a neki čovek ju je uhvatio s leđa. Bio je to čova običnog izgleda, možda malo stariji od Meta, iste visine, vitak i u neupadljivom sivom kaputu. Osmehujući se, on šakama uhvati Džaniri glavu i oštro je okrenu. Zvuk lomljenja njenog vrata bio je kao da je pukla suva grana. Pustio ju je da se skljoka u bezobličnu masu i bacio pogled ka njoj. Za trenutak, taj njegov osmeh delovao je… ushićeno.

Gomilica ljudi baš iza Vanina obijala je vrata uz škripanje zarđalih šarki, pod svetlošću dva fenjera, ali Met jedva da ih je primećivao. Njegove su oči prelazile od Džanirinog stropoštanog leša do Elejne. On je obećao da će je sačuvati bezbednu za Randa. Obećao je. Uz krik, on se baci na ubicu, ciljajući ašandareijem.

Met je znao kako se Mirdraali kreću, ali ovaj čova bio je brži, koliko god da je u to bilo teško poverovati. Činilo se kao da se jednostavno stvorio pred kopljem, pa se, dočepavši njegovu dršku, okrenuo, odbacivši Meta od sebe nekih pet koraka niz hodnik.

Ostao je bez daha kada je, podižući oblačić prašine, raspalio o patos. Isto je završio i ašandarei. Boreći se za vazduh, on se uspravi, dok mu je lisičja glava visila iz otvorene košulje. Izvukavši nož ispod kaputa, on se ponovo bacio na čoveka, baš kad se Nalesin pojavio na vrhu stepeništa s mačem u ruci. Sad ga imaju, koliko god da je brz, on…

U poređenju s tim čovom, Mirdraali su delovali ukočeno. On je prokliznuo ispred Nalesinovog uboda, kao da u njegovom telu nije bilo nijedne kosti, dok je desnom rukom posegao za Nalesinovim grlom. Kada je povukao ruku, čuo se tečan, cepajući zvuk. Krv pokulja pored Nalesinove bradice. Mač mu ispade iz ruku, odzvanjajući od prašnjavog kamena na podu, on se obema rukama uhvatio za svoj uništeni grkljan, a crvena tečnost slivala se niz njih dok je padao.

Met udari u leđa ubice, pa sva trojica zajedno padoše na pod. On nije imao predrasude o probadanju čoveka s leđa, ako je to bilo neophodno, pogotovo kad je u pitanju čovek koji je nekome upravo iščupao grkljan. Trebalo je da ostavi Nalesina u krevetu. Ta tužna misao ophrvala ga je dok je svom snagom zarivao sečivo, pa onda još jednom, pa treći put.

Čovek se izvio iz njegovog hvata. To ne bi trebalo da je moguće, ali taj se tip nekako preokrenuo ispod njega, izbacujući mu dršku bodeža iz šake. Nalesinov prazan pogled i krvavi vrat bili su mu podsetnik, tačno pred očima. U očajanju, on dočepa čovu za zglavke, dok mu je jedna ruka malo klizala zbog krvi koja se tipu slivala niz ruku.

Taj mu se čovek osmehivao. S nožem u sebi, on se osmehivao! „On te želi mrtvog koliko je želeo i nju“, meko mu je saopštio. A potom, kao da ga Met i ne drži, šake mu sunuše ka Metovoj glavi, odgurnuvši njegove ruke.

Met se očajno odupirao, prebacujući svu svoju težinu na ruke tog tipa, ali to je bilo bezuspešno. Svetlosti, mogao je isto tako da bude dete koje se bori sa odraslim čovekom. Taj je čova od ovoga pravio igru, uživajući u tome. Šake mu dotakoše glavu. Gde je ta njegova spržena sreća? On se trznu, kako mu se činilo, poslednjom snagom, a njegov privezak dotaknu čovekov obraz. Ovaj kriknu. Oko ivica lisičje glave poče da se diže dim, praćen zvukom cvrčanja, kao kad se prži slanina. Zgrčivši se, odgurnuo je Meta od sebe i rukama i nogama. Ovog puta Met je preleteo deset koraka i strovalio se.

Kada se, poluomamljen, usteturao, tip je već bio ustao, dok su mu ruke podrhtavale na licu. Svež crveni žig obeležavao je mesto gde je pala lisičja glava. Oprezno, Met opipa privezak. Bio je hladan. Ne hladan kao kad neko u blizini usmerava – možda se to još uvek događalo tamo dole, ali to je bilo predaleko – to je bila obična hladnoća srebra. On nije imao predstavu o tome šta bi ovaj tip mogao biti, osim da sasvim sigurno nije bio ljudsko biće, ali sa opekotinom i tri ubodne rane od noža koji mu je još uvek virio zaboden ispod ruke, mora da je dovoljno usporio da bi Met mogao da protrči pored njega pa na stepenište. Osvetiti Elejnu bilo je sasvim u redu, pa i Ninaevu, ali to izgleda nije moglo da se dogodi danas, a nije bilo potrebe stvarati razloge da se ide u osvetu zbog Meta Kautona.