Kruna mačeva

„Nisam bila potpuno sigurna“, rekla je. Onda se Ninaeva osmehnula, pa je ona potapšala nju. Met nije shvatao ni reč od svega. Pa šta ako zgrada ima šest spratova? Žene se ponekad ponašaju stvarno čudno. U stvari, veći deo vremena.

Unutra je dugačak hodnik prekriven prašinom vodio pozadi, u tamu, a njegov udaljeni kraj nestajao je u senkama. U nekoliko dovrataka još uvek su stajala vrata napravljena od grubih dasaka. Jedan otvor, otprilike na trećini puta niz hodnik, vodio je do uskih kamenih stepenica što su išle nagore. To je bio put kojim je prošao prethodnog dana, prateći otiske stopa u prašini, ali smatrao je da mora biti još otvora u tom hodniku. Nije tada odvojio vreme da to proveri, ali ova je zgrada bila suviše duboka i široka da bi spratove povezivalo samo stepenište koje je video. Bila je prevelika da bi imala samo jedan ulaz.

„Zbilja, Mete“, pobunila se Ninaeva kada je rekao Harnanu i polovini Crvenruku da pronađu ima li drugih ulaza i da ih čuvaju. Lan se držao tako blizu nje, kao da ga je neko tu zalepio. „Zar ne vidiš kako nema potrebe?“

Glas joj je bio tako blag, što je njemu bio siguran znak da mu je Elejna prenela istinu o Tilin, ali ako ništa drugo, to mu je samo još više pogoršalo raspoloženje. On nije želeo da iko sazna. Prokleto beskorisno! A one kockice su mu i dalje čangrljale u glavi. „Možda Mogedijen više voli zadnja vrata“, suvo joj je odvratio. Nešto glasno zaskiča u tamnom delu hodnika, a jedan od Harnanovih ljudi glasno opsova pacove.

„Rekao si mu“, Ninaeva besno zasikta na Lana, dok joj se jedna ruka čvrsto zatvarala na pletenici.

Elejna glasno ispusti vazduh. „Sad nije trenutak da se zaustavljamo radi rasprave, Ninaeva. Zdela je gore! Zdela vetrova!“ Odjednom se pojavila mala svetlosna lopta koja je lebdela pred njom, pa, ne čekajući da vidi dolazi li Ninaeva ili ne, ona pokupi suknje i požuri uz stepenice. Vanin polete za njom brzinom prosto neverovatnom za njegovu širinu, praćen Riejnom i većinom Mudrih žena. Sumeko, okruglog lica, i Ajina, visoka i tamna i lepuškasta i pored bora u uglovima očiju, oklevale su za trenutak, a onda su ostale s Ninaevom.

Met bi isto tako otišao, samo da mu Lan i Ninaeva nisu stajali na prolazu. „Hoćeš li me pustiti da prođem, Ninaeva?“, pitao je. On je zaslužio da makar bude tamo kada ta čarobna, krvava Zdela bude konačno pronađena. „Ninaeva?“ Ona je bila toliko usredsređena na Lana da se činilo kao da je zaboravila na sve ostalo. Met izmenja poglede sa Beslanom, koji se iskezi i čučunu pored Korevina i preostalih Crvenruku. Nalesin se naslonio na zid i napadno je zevao. Što je bila greška sa svom tom prašinom uokolo; zevanje se pretvorilo u napad kašljanja od kojeg mu je lice potamnelo, a on se presavio u struku.

Čak ni to nije poremetilo Ninaevu. Vrlo pažljivo je uklonila ruku sa pletenice. „Nisam ljuta, Lane“, rekla je.

„Da, jesi“, mirno joj je odgovorio. „Ali moralo je da mu se kaže.“

„Ninaeva?“, rekao je Met. „Lane?“ Nijedno od njih nije ni trepnulo.

„Rekla bih mu kada budem spremna, Lane Mandragorane!“ Ona čvrsto stisnu usne, ali one su se i dalje pomerale, kao da priča sama sa sobom. „Neću da se ljutim na tebe“, nastavila je mnogo blažim tonom, a to je zvučalo kao da se obraća i samoj sebi. Vrlo namerno prebacila je pletenicu iza ramena, ispravila svoj šešir s plavim peruškama i sklopila ruke preko pojasa.

„Ako ti tako kažeš“, blago reče Lan.

Ninaeva se stresla. „Ne razgovaraj sa mnom takvim glasom!“, povikala je. „Kažem ti, nisam ljuta! Jesi li me razumeo!“

„Krvi mu i pepela, Ninaeva“, zareža Met. „On ne misli da si ljuta. Ja ne mislim da si ljuta.“ Dobro je što su ga žene naučile da laže i ne trepnuvši. „Sad, možemo li konačno da se popnemo gore i da pokupimo tu krvavu Zdelu vetrova?“

„Sjajna zamisao“, začu se ženski glas sa vrata okrenutih ulici. „Hoćemo li krenuti gore zajedno, pa da iznenadimo Elejnu?“ Met nikada ranije nije susreo dve žene koje su upravo ušetale u hodnik, ali one su imale lica Aes Sedai. Govornica je imala izduženo lice, hladno kao i njen glas, a lice njene drugarice bilo je uokvireno gomilom tankih tamnih pletenica ukrašenih obojenim perlicama. Preko dvadeset ljudi guralo se iza njih, krupnih tipova sa širokim ramenima, s toljagama i noževima u rukama. Met čvršće uhvati ašandarei; umeo je da prepozna nevolju kada je sretne, a lisičja glava na njegovim grudima bila je hladna, gotovo ledena naspram kože. Neko je držao Jednu moć.

Dve Mudre žene gotovo popadaše spuštajući se u knikseve čim su videle bezvremena lica, ali Ninaeva je očito i sama umela da prepozna nevolje. Njena usta pomerala su se bez zvuka dok su ove dve dolazile niz hodnik, a lice joj je bilo puno napetosti i samooptužbe. Iza sebe, Met začu zvuk izvlačenja mača iz korica, ali nije mu padalo na pamet da se okrene i proveri čijeg. Lan je samo stajao tamo, što je naravno značilo da je izgledao kao leopard spreman na skok.