Kruna mačeva

„Beslane, hoće li ova oluja početi pre nego što se vratimo iz Rahada?“ Zagrizao je u sir oštrog ukusa; u Ebou Daru su imali preko pedeset vrsta, a svi su bili ukusni. Ninaeva je još uvek visila preko ograde. Koliko li je ta žena jutros pojela? „Ne znam gde ćemo se skloniti, ako nas uhvati.“ Nije mu padala na pamet nijedna krčma koju je video u Rahadu a kud bi uveo žene.

„Neće biti oluje“, reče Beslan, sedajući na ogradu. „Ovu su zimski trgovački vetrovi. Trgovci dolaze dva puta godišnje, kasno u zimu i kasno u leto, ali mora da duva mnogo jače pre nego što se pretvori u oluju.“ On kiselo pogleda prema zalivu. „Svake godine ovi vetrovi donose – donosili su – brodove iz Tarabona i Arad Domana. Pitam se hoće li se to ikada više ponoviti.“

„Točak tka…“, započe Met, a onda se zagrcnu mrvom sira. Krvi mu i pepela, počeo je da zvuči kao neki sedi starac koji odmara svoje bolne zglobove pred kaminom. Brine ga pomisao da povede žene u grubu krčmu. Pre godinu dana, ma pre pola godine, smesta bi ih poveo i smejao bi se kada bi one iskolačile oči, smejao bi se svakom izveštačenom šmrkanju. „Pa, možda ćemo ti ipak naći nekakvu zabavu u Rahadu. Ako ništa drugo, neko će pokušati da odseče kesu, ili da Elejni strgne ogrlicu.“ Možda je to bilo ono što mu je trebalo da bi s jezika uklonio taj ukus trezvenosti. Trezvenost. Svetlosti, povezivati tu reč s Metom Kautonom! Mora da ga je Tilin plašila i više nego što je mislio, ako se potresao na ovaj način. Možda mu je trebalo malo zabave od Beslanove vrste. To je bilo ludo – nikada nije video borbu koju ne bi radije zaobišao – ali možda…

Beslan odmahnu glavom. „Ako iko može da je nađe, to si ti, ali… Bićemo sa sedam Mudrih žena, Mete. Sedam. Ako imaš samo jednu Mudru ženu pored sebe, možeš čoveku da lupiš šamar, čak i u Rahadu, a on će samo progutati knedlu i otići dalje. A i žene. Šta je zabavno u ljubljenju žene ako ne postoji opasnost da će zabiti nož u tebe?“

„Sažežene mi duše“, Nalesin je mrmljao sebi u bradu. „To zvuči kao da sam se izvukao iz kreveta samo da bih proveo jedno dosadno jutro.“

Beslan samilosno klmnu glavom. „Možda, ako budemo imali sreće… Gradska straža ponekad šalje izvidnice u Rahad, a ako jure krijumčare, uvek se oblače kao svi ostali. Izgleda da oni misle kako niko neće primetiti desetak ili više ljudi koji idu zajedno, noseći mačeve, bez obzira kako su obučeni, a onda se uvek iznenade kad ih krijumčari zaskoče, što se gotovo uvek i događa. Ako Metova ta’verenska sreća bude radila za nas, možda će pomisliti da smo gradska straža, pa će nas neki krijumčari možda i napasti pre nego što primete crvene pojaseve.“ Nalesin se razvedri i poče da trlja ruke.

Met im pokaza zube. Možda mu baš i nije bila potrebna Beslanova vrsta zabave. Za početak, bilo mu je i više negoli dovoljno žena s noževima. Ninaeva je još uvek bila presamićena preko ograde brodice ispred njih; to će je naučiti da se ne prežderava. Halapljivo progutavši ostatak sira, on pređe na hleb dok je pokušavao da ne obraća pažnju na kockice u glavi. Lagan put bez ikakvih neprilika uopšte nije zvučao loše. Brzo putovanje sa brzim napuštanjem Ebou Dara.

Rahad je bio sve ono čega se sećao, a uz to tačno kao što se Beslan pribojavao. Uspinjanje ispucalim sivim kamenim stepenicama na pristaništu bilo je mučno zbog vetra, a potom je sve postalo još gore. Kanali su se pružali na sve strane, kao i sa druge strane reke, ali ovde su mostovi bili jednostavni, prljavi kameni prelazi ispucali i trošni; polovina kanala bila je toliko zakrčena muljem da su dečaci gazili preko njih tonući u blato do struka, a jedva da je bilo ijedne teretne barke na vidiku. Visoke zgrade stajale su nagurane jedna uz drugu – zbijene građevine prekrivene hrapavim, nekada belim malterom, koji je na pojedinim mestima otpao otkrivajući crvene cigle koje su se osipale – oivičavajući uzane uličice prekrivene izlomljenim kamenim pločama. Makar u onim ulicama gde nije bilo iščupano i poslednje parče. Jutro nije zbilja prodiralo u senke tih ulica. Sumorno rublje visilo je sa svakog trećeg prozora, sušeći se, osim ispred zgrada koje su bile prazne. A neke su bile takve, a njihovi su prozori zurili poput praznih očnih duplji na nekakvoj lobanji. Kiselo-slatkast miris raspadanja preplavio je vazduh, prošlomesečni sadržaj noćnih posuda i prastaro đubre trunuli su tamo gde su bili bačeni, a na svaku muvu sa druge strane Eldara, ovde ih je zujalo po stotinak u zelenim i plavim oblacima. On primeti oljuštena plava vrata Zlatne krune nebeske i strese se od pomisli da uvede žene u nju ako otpočne oluja, bez obzira na ono što je Beslan pričao. Onda se ponovo stresao zato što se bio stresao. Nešto se događalo sa njim, a njemu se to ni najmanje nije dopadalo.