Kruna mačeva

To je bio trenutak kada su postale svesne njega i Lana. Lana, u stvari. Ninaeva je širila oči sve više i više, a lice joj je postalo toliko crveno da bi posramilo i dva sunčeva zalaska. Možda i tri. Elejna se zaledila s jednim stopalom još uvek na papučici kočije, pa se tako namrštila na Zaštitnika da biste pomislili kako im se on prišunjao. Međutim, Lan je gledao nadole, u Ninaevu, bezizražajniji negoli neki stub u ogradi, a i pored toga što je Ninaeva delovala kao da će se svakog trenutka baciti pod kočiju i sakriti, upijala je Lana pogledom, kao da na ovom svetu ne postoji niko sem njega. Shvativši da tu traći mrštenje, Elejna skide stopalo sa papučice pa se pomeri da propusti Riejnu i dve Mudre žene s kojima su delile kočiju, Tamarlu i prosedu Saldejku Džaniru, ali kći naslednica nije se lako predavala, o ne. Ona preusmeri svoje mrštenje na Meta Kautona, a ako se ono imalo promenilo, to je bilo samo da bi se pojačalo. On šmrcnu i odmahnu glavom. Obično, ako žena greši, sposobna je da pronađe gomilu nečega za šta će optužiti najbližeg muškarca da bi on završio pomišljajući kako je možda stvarno nešto skrivio. Po njegovim iskustvima, i starim i novim sećanjima, postoje samo dve prilike u kojima žena priznaje kako je pogrešila: kada nešto želi, ili kada usred leta grune sneg.

Ninaeva posegnu za svojom pletenicom, ali u tome nije bilo njene uobičajene srčanosti. Prsti joj zadrhtaše i rastvoriše se, a ona je umesto toga stajala i preplitala ih. „Lane“, počela je nesigurno, „ne smeš da pomisliš da bih pričala o…“

Zaštitnikje brzo prekide, poklonivši se i ponudivši joj ruku. „Na javnom smo mestu, Ninaeva. Šta god ti želiš da pričaš u javnosti, dopušteno ti je. Mogu li te otpratiti do broda?“

„Da“, rekla je, tako jako klimajući glavom da joj je šešir gotovo spao. „Da. Na javnom mestu. Ispratićeš me.“ Uhvativši ga podruku, malo se pribrala, bar u licu. Držeći slobodnom rukom ogrtač protiv prašine, bukvalno ga je odvukla preko pristaništa prema mestu za ukrcavanje.

Met se pitao da se ona nije slučajno razbolela. On je stvarno uživao da posmatra Ninaevu koja mora malo više da spusti nos, ali ona jedva da je ikada dopuštala da to traje duže od dva uzdaha. Aes Sedai ne mogu da Leče same sebe. Možda bi trebalo predložiti Elejni da se postara za to, šta god da je što je mučilo Ninaevu. On lično izbegavao je Lečenje koliko i smrt ili brak, ali po njegovom viđenju, to je bilo potpuno drugačije ako su u pitanju ostali. Prvo je, međutim, imao nekoliko biranih reči koje je nameravao da joj saspe, o skrivanju tajni.

Otvorivši usta on podiže kažiprst…

… a Elejna ga ubode u grudi svojim, toliko namrštena pod tim šeširom s peruškama da su mu od toga trnuli prsti na nogama. „Gazdarica Korli“, saopštila mu je ledenim glasom kraljice koja izriče presudu, „objasnila je Ninaevi i meni značenje tih crvenih cvetova na korpi, za koju si, kako primećujem, bar imao dovoljno stida da je sakriješ.“

Njegovo lice pocrvenelo je više nego što bi Ninaevino moglo i u snovima. Nekoliko koraka odatle, Riejna Korli i druge dve vezivale su šešire i nameštale haljine, kao što žene rade uvek kada ustanu, sednu, ili pređu cela tri koraka. Međutim, i pored pažnje koju su posvećivale svojoj odeći, preostalo im je dovoljno za brze poglede u njegovom pravcu, a prvi put oni nisu bili ni neodobravajući ni zaprepašćeni. On nije imao pojma da ti krvavi cvetovi imaju ikakvo značenje! Deset sunčevih zalazaka nije moglo da se takmiči sa njegovim licem.

„Tako znači!“ Elejnin glas bio je nizak, samo za njegove uši, ali je bio natopljen gađenjem i prezirom. Povukla je ogrtač da je on ne bi slučajno dodirnuo. „Istina je! Nisam mogla da poverujem tako nešto za tebe, čak ni od tebe! Sigurna sam da Ninaeva nije mogla. Bilo kakvo obećanje koje sam ti dala je povučeno! Neću da držim svoje obećanje nijednom muškarcu koji može da prisili ženu, bilo koju ženu, a pogotovo kraljicu koja mu je ponudila…“

„Ja da sam prisilio nju!“, povikao je. Ili tačnije, pokušao je da vikne; zato što se zagrcnuo, to je delovalo kao šištanje.

Dohvativši Elejnu za ramena, on ju je povukao malo dalje od kočija. Lučki radnici bez košulja, u zamrljanim zelenim prsnicima, prolazili su pored njih, noseći vreće na ramenima ili gurajući bačve preko doka, a neki su gurali i niska kolica puna sanduka, i svi su u velikom luku zaobilazili kočije. Kraljica Altare možda nije imala mnogo moći, ali njen grb na vratima kočije bio je dovoljan da se obični ljudi uklanjaju. Nalesin i Beslan ćaskali su dok su vodili Crvenruke ka mestu za ukrcavanje, dok je Vanin išao pozadi i smrknuto merkao nemirnu reku; tvrdio je kako ima osetljiv stomak kada su u pitanju brodovi. Mudre žene iz obe kočije okupile su se oko Riejne, posmatrajući ih, ali nisu bile dovoljno blizu da ih čuju. On je ipak šaputao.